Пре годину дане једва да је код нас ко разбирао много, ко је тај микадо. Данас, кад је отпочео рат између Руса и Јапанаца, знаће или бар треба да зна свако и код нас, да је микадо реч јапанска и да Јапанци тако називају свога цара.
О њему ћемо да рекнемо коју реч.
Садашњи микадо ступио је после смрти овога оца на владу 21. јануара 1867. год. Било му је тада 15 година. Име му је Мучухито. Према јапанским књигама је Мучухито стодвадесет први микадо свога рода и племена. Толико их се изменило по реду један за другима, од како је Џенму Тенро, „син неба“ по јапанском тврђењу и рачуну на неких 660 година пре рођења Христова ту династију засновао. Како европски историчари нису нигде ништа знали о Јапанцима и о њиховим микадима, ваља нам у томе веровати Јапанцима и њиховим ученим историчарима.
Микадо Мучухита је узео за жену принцесу Харико, ћерку принца Ихијо, из највишега јапанскога племства. Царица нема деце, но како јапански закони дозвољавају Микаду да држи и „споредне жене“, имао је цар од тих споредних жена тринаесторо деце, седам ћерки и шест синова. Од синова му је остао у животу само најстарији — престолонаследник Хару-но-Мија, који је од скора и сам ожењен. Овоме је сад лако, јер ће он после смрти свога оца по свој, прилици наследити и фактично царску власт, ако Руси овим ратом не испретурају целу јапанску империју. Претци садашњег микада Мучухите беху кроз пуних седам столећа само сенке од владара. Фактични господари беху Шогуни, поглавице војске и војничке касте. Тек садашњи микадо је год. 1868, срушио власт Шокуна и постао сам господар земље. Како је био велики пријатељ европске културе, латио се журно рефорама, које је већина Јапанаца вољно прихватила.
Претци садашњег микада нису се никако показивали народу, па и ако је и у том погледу раскинуто са својим обичајем, ипак се и Мучухито ретко кад даје видети, више племство и стране дипломате виђају га о пријему на Нову Годину, при пролетној и јесењој свечаности, иначе се виђа приликом отварања парламента и једно двапут при смотри војске на равници Аојама. Иначе живи одвојен од света у огромним просторијама своје царске палате, које с парковима заузимају више места него пространи Ватикан, у ком робује римски папа, и још пространија „забрањена варош“ у Пекингу, у којој траје дане кинески цар.
Како изгледа микадо Мучухито?
Они који су га видели веле да је висок пет и по стопа, за јапанске кепеце читав џин. Здепаст је и као и његови поданици ћошкасте главе. Брада му дуга и као шилом сађена. Да је црна није потребно казати јер су Јапанци сви црномањасти. Поглед му је већином мутан.
Што се тиче његове памети, ту су мишљења подељена. Једни га величају као најпаметнија владара, но врло их је много који тврде да је Мучухито доста ограничен човек. Тешко је утврдити правилно мишљење о душевним способностима једног тако од света одвојеног владара, који и дан данас не разговара с другима, па ни с највећим достојанственицима иначе, него преко за то одређеног дворјанина. На коњу седи Мучухито врло несигурно, но није то ни чудо јер се на коњу пење само кад пред војску излази. Но на коњу изгледа још и којекако, али кад иде пешице веле да је врло смешан, јер се претура с ноге на ногу као пловка или дете које је од скора проходало. Ни то веле није чудо, јер од пет стотина година па овамо Мучухито је у опште први микадо, кога остали смртни могу видети да иде пешице. Његове претке су вазда носили у паланкину.
У својим младим данима учио је Мучухито према стародревним предањима јапанске педагогије само да лепо пева песме, студирао је кинеске класичаре, проучавао је брижљиво опширна правила дворске етикеције, вежбао се марљиво у неговању и сортирању цвећа, што јо код Јапанаца читава наука.
Тек доцније се упознавао он и са европском културом и примио је само оно зашто је држао да јапанском владару може бити од користи. И зато баш н може се никако рећи да је он и у западњачком духу добро образован човек.
Кад долази у парламенат, да као и европски уставни владари отвори или затвори седнице парламента, обично је мргодан и натмурен, не лебди му око усана онај одсмех, који карактерише све Јапанце. Тај се осмех појављује у микада тек кад је пред војском, окружен својим ђенералима и у друштву двојице старих државника, Што-а и Инује-а који имају стално јака утицаја на микада. Држи се у опште да микадо много више воли војску и војнике, него парламенат и политичаре.
Како гледају Јапанци на свога микада?
Веле да га гледају са највећим страхопоштовањем, управо као неко више, надземно биће. А ни томе се није чудити. Ако је веровати Јапанцима, преко две хиљаде година гледали су они у својим микадима богове, гледали су у њима — синове неба, који немају ничега заједничкога с осталим људима. Шогуни су им, истина, приграбили били сву земаљску власт у своје руке, али су увек и сами гледали или правили се да гледају у микада, као у више надземно биће, а одвајајући их при том брижљиво и од света и од светских послова.
И тај, кроз више од двадесет столећа укорењени осећај Јапанаца према микадима, не може се дуго и дуго још много изменити, а најмање је то могло бити у току две три четир деценије, од како су Јапанци грозничаво прегли да мајмунски подржавају Европљанина и да од њих све примају. Европски образовни ђенерал Фукушима овако се изразио једном о осећајима, које Јапанац осећајима, које Јапанци гаје према микаду: „Оно што ми осећамо према микаду, то може једино и само Јапанац осећати, но извесно, нема чак ни тога Јапанца који би умео тај осећај тачно дефинисати и вама Европљанима растумачити.“
Осећај Јапанаца према микаду има у себи нечега од култуса предака. Јапанцу је микадо као нека спона између садашњег поколења и читавог низа давно преминулих предака, или скоро као спона између овога света и царства духова. А колико се високо цене код Јапанаца духови предака им, најбоље ће са видети из овога. За време рата с Кином издао је микадо наређење, да се сви лешеви свих Јапанаца, који у борби с Кинезима попадоше или од болести тамо помреше, пренесу у отаџбину — „да и њихове душе у будућности бране отаџбину од непријатеља.“
Микадо јапански није дакле ни данас то што су европски владари. Он је и данас за Јапанце више биће — „син неба.“