Ратарац и војени медицинари

Нас интересују сва питања, која се односе на напредак и развиће нашега друштва и наше државе — а нарочито нас занимају значајнија културнија питања, у која долази и ово питање, о коме је г. А. Ратарац говорно у Скупштини у облику једне интерпелације на г. министра војеног.

Како нисмо навикли да говоримо напамет, ми смо и код компетентних лица распитали о вредности интерпелације г. Ратарца. Од једног доброг познаваоца наше војене санитетске струке и свију њених радова дознали смо многе лепе ствари; по којима се морамо чудити како је могао пристати чак и један стари парламетарац, као што је г. Ратарац, да о једном значајнијем питању говори онако како је говорио.

Нашој војсци треба доста и спремних војених лекара — који неће радити послове само за војску, (а данас је војска оно што и народ) већ и многе послове, који засецају у кретање здравља целога народа. Донекле је та потреба подмиривана странцима у већини случајева проблематичне вредности. Тек од пре осамнајест година ударило се паметним путем, да се за српску војску добијају српски синови као лекари — одашиљањем питомаца. И данас овај мали број војених лекара, у огромно већем броју, постао је путем конкурског избора. Избори се врше с обзиром на имовно стање и успех у школи. О томе се при санитетском оделењу воде тачни подаци. Да је се о свему томе уверио г. Ратарац, он неби реметио скупштински рад и рад целог једног надлештва — ако такав рад не би требало да игра улогу система из нарочитих разлога.

Успех што су га војени питомци медицинари имали за ових 18 година потпуно је задовољавајући. Изузетни крајње ретки случајеви неуспеха не значе да цео један систем не ваља. То се дешава, како се вели, и у најбољим кућама. Ако би ми нпр. хтели да говоримо о земљорадничким задругама са тог гледишта што је један председник једне земљорадничке задруге био несавестан — сигурно је да би дошли до неправилног закључка: да су земљорадничке задруге излишне и штетне.

Ако искреност вреди — ево је у нашим речима, а г. Ратарцу желимо што виша успеха у чувању туђе имовине па и државне.