По чл. 81 закона о шумама, подлеже државном надзору све оне приватне шуме и шумска земљишта која се налазе:
- по планинским странама и висовима, од куда долазе јаки ветрови и олујине;
- по каменим брдима, странама и обронцима, на шума има да спречава, нагло отицање воде, спирање и односење земље, образовање вододерина и поплава;
- на свима несталним и мочварним земљиштима, нарочито на летећем песку;
Надзор државе над оваковим забранима састоји се у томе, што сопственик забрана несмије вршити никакове сече без одобрења министра привреде, а по добивеном одобрењу, може сечу вршити само по упуству шумског органа.
На ово туторство од стране државе, често се чује повика, право рекућ кукњава сопственика забрана, и то не само из реда сељачког сталежа него и интелигентних људи.
Та повика дошла је и до народних посланика, па многи од њих држе, да је то туторисање државе без икакове стварне потребе, и да се тиме ствара беспотребно незадовољство у народу.
Таково мишљење велике већине народа, дало нам је повода, да се осврнемо на овај члан закона о шумама и расправимо питање, да ли је и у коликој мери потребан надзор државе над господарењем појединих сопственика, са њиховим шумама.
Још у 17. столећу био је у Немачкој донесен закон, по коме је државна власт имала право надзора над господарењем са шумама приватног сопственика, и то у толикој мери, да овај није смео у својој шуми ни једног дрвета осећи, док му га не обележи надлежни шумски орган.
Ове мере биле су у Немачкој предузете из бојазни, да би шуме могле нестати, а нестајањем ових наступити неповољни климатски односи.
Сем у Немачкој, биле су сличне мере предузете и у Аустро-Угарској.
Француска револуција и теорија Адама Смита, која је проповједао слободније појимање државне власти према приватном господарењу, били су повод, да је наступило слободније располагање и са шумама приватних сопственика и то нарочито у Пруској.
Као последице слободног господарења са шумама. У Пруској биле су, опустошење шума и њихово распарчавање, и тако Пруска није могла да служи као углед другим државама, да се и оне за њом поведу.
Но како је теорија слободног господарења оставила толики утисак, да се је морало кидати са средовјечним туторисањем, а с друге стране пруске шуме показале жалостан изглед слободног господарења, морао се је одабрати средњи правац односно надзора државне власти над господарењем приватника са шумама.
Тај средњи правац изабрале су готово све државе и задржале све до данас право надзора над господарењем са шумама приватног сопственика, само не над свима, него над неким извесним бројем, који је у разним државама различит.
Ово туторисање морало се је задржати у свима државама из два разлога и то:
- Што то захтевају општи интереси, јер шуме упливишу на местну топлину, множину кише; множину влаге у зраку; на изворе, на ветрове, здравље и плодност односних крајева.
- Што нарочито сељак при слободном господарењу ствара од шуме пустош, крчећи је немилице, и настојећи да из ње извуче што воћу моменталну корист.
То се два главна разлога, која су руководила законодавца свију држава, да поред свих лепих идеја у теорији слободног располагања са својом имовином, задрже средовјечно туторисање државне власти, над господарењем са приватним шумама.
То су разлози, који су причинили унашање чл. 81 зак. о шумама у наш шумарски закон, што никако не треба сметнути с ума приликом измена и допуна овога врло важног закона.
Одговарајући тако на питање, да ли је потребан надзор државе над господарењем са шумама приватних, прелазимо на друго питање, какав треба да буде тај надзор и у којој мери.
Мислимо, да нећемо бити на погрешном путу, ако се и овде послужимо примерима других држава, па према томе изнесемо наше мишљење, у којој мери би требало код нас одржавати надзор над господарењем са приватним шумама.
Аустријски шумски закон пропсује нарочити начин сече за приватне шуме, које се налазе на залом земљишту, на стрминама и великим висинама, на обалама повећих вода и на обронцима гора.
Виртенбершки шумски закон има нарочите прописе за шуме које су од уплива по климатске односе, па даље, које заштићују одплављивање и подривање речних обала, које чувају земљу од пузања, одваљивања камења, падање стена, засипања, и које штите околину од опасних ветрова.
Исте овакове прописе садржи у себи Швајцарски закон о шумама, и сличне овима имамо и у Руском закону.
Италија се осврће нарочито на шуме које упливишу на здравствено стање околине, којих би сеча могла бити повод увалама и рушењу земље, које отклањају поплаве и које упливишу на стварање извора.
Слично Италији прописује Баварска и Француска, а Пруска обраћа пажњу још и на оне шуме, које служе као одбране против [леда].
Као што се види, у осталим државама је овај надзор далеко растегнутији него код нас, тако да се даде применити готово на све шуме.
Па кад се узме у обзир важност шума по опште интересе, несавесно руковање наших приватних сопственика са шумама, надзор што га остале државе врше над господарењем са приватним шумама, држимо, да је потпуно неоправдана повика на прописе чл. 81 нашега закона о шумама.
Шта више, уверени смо, да законодавно тело неби ни мало погрешило, да ограничи господарење са приватним шумама и свима повећим шумским комплексима, које сачињава један или више граничећих се приватних забрана, а које иначе, по данашњем закону, не подлежу државном надзору.
Смо на тај начин сачувале би се многе приватне шуме од очигледне пропасти, јер наши приватни сопственици, не само да сатиру шуме у крајевима где се дрво уновчити даде, идући за моменталном користи, него их сатиру и тамо, где дрво не могу уновчити, у нади, да од бескорисне сече шуме створе плодну ораницу.
Сасекав шуму, обично се на брзо увере, да ту због мршаве земље неможе бити никаква ораница, па је затим напуштају и остављају голет, од које има штете, не само власник земљишта него читава околина.