Господар Кореје, око које се толика борба води, није дуго на миру уживао у свом царском достојанству у својој новој палати. Првих година после кинеско-јапанског рата био је жртва дворских интрига, којима је на челу стајала његова рођена жена, краљица. Кад су њу Јапанци у њеном рођеном дворском парку убили и сагорели, краљ је побегао са престолонаследником у руско посланство јер се с правом бојао, да га не постигне иста судбина као и његову жену. У посланству је наравно било места свега за њега и његову најближу околину. Читаве хиљаде харемских дама, играчица, евнуха, робиња, дворских чиновника, служитеља, гардиста, који су до поменуте катастрофе живели по пространим зградама старога двора, разбегли су се, у страху од Јапанаца, куд који, као војска после изгубљене битке. Али то се није могло сносити. Краљ, кога Јапанци ускоро после тога натераше да прими царску круну, врло је наклоњен лепоме полу. Он је жудио за својим дотадашњим, врло многобројним женским друштвом, а оно је жудило, наравно, за њим. А и што он, онако сујеверан, ни по коју цену није хтео да се врати у свој дотадашњи двор, сазидаше му одмах до рускога посланства нов двор, или бар оно, што се у Кореји, као и у Кини зове двор: у средини великих авлија и башта, ограђених високим зидовима, неколико ниских кућа за његову приватну употребу.
Наскоро после тога било је око цара све по старом. Само је на место убије не краљице дошла једна друга дама, госпођица Ом. И сад, кад је реч о тако моћном и у женској лепоти тако искусном господину, као што је корејски цар, сваки би помислио, да је та у госпођица Ом насигурно дама млађане лепоте и милоште, да је кћи које, од највиших племенских породица у земљи, да све друге надмашује женским дражима, духом и достојанством. Моје је очи нису виделе, али је те ретке среће био један Енглез, А. Хамилтон, и он је овако описује: Веома сам се изненадио кад сам видео, да прва дама у царству не располаже оним дражима лица и тела, које би могле објаснити њен положај. Госпођица Ом без сумње је паметна дама и свакако уме тако да влада својим царским господарем, да је у њеним рукама проста играчка. Али госпођица Ом прилично је стара и дебела. Лице јој је нагрђено богињама; зуби су јој криви, кожа жута као шафран, очи црне и мало разроке; бели се и румени само помало, а бели лук много не воли. Па ипак цар не сме да погледа ни у коју другу лепотицу, сем ако каткад не добије допуштење од госпођице Ом.
Помислио би човек, да је госпођица Ом изодавна, још као млада девојка задобила цара за себе, па се он на њу већ навикао. Али није ни то. Она је ушла у двор тек у старијим годинама. Карактеристичне су речи Хамилтонове: „Њене равне љубави ушле су у корејску историју. Од петоро њене деце само су двоје од цара, па ипак је могуће да се један од та два сина попне једанпут на корејско престо.“
Госпођица Ом личи донекле на царицу матер кинеску. Садашња царева љубимица била је у младим девојачким годинама љубавница некога Кинеза; кад се њега наситила, прешла је у руке једнога корејскога министра. Он је препоручи краљици, која је прими у дворску службу. Дотле је она и првог и другог господара обрадовала са по једним наследником. То би јој наравно сметало да уђе у дворску службу. Али Кинез је ћутао, министар је ћутао, а госпођица Ом имала је толико других врлина, да је наскоро уживала особиту милост краљичину. Она је по корејским појмовима мајсторски певала, играла је са изванредном грацијом, цртама фино и оригинално, говорила, читала и писала кинески као и корејски. Уз то се понашала тако невино и наивно, да је краљица представи и краљу. Он и није дуго оклевао, да и њу не озари светлошћу своје милости. Та ствар није могла остати у тајности, краљица нешто посумња, а госпођица Ом спаса се бегством. Скривена негде изван вароши роди она и треће дете. Кад јој је оно умрло, она се тајно стави под заштиту неког високог мандарина. Њега је тако сигурним доказима уверила о својој невиности, да ју је он подигао на ступањ конкубине и врло срећно провео с њом неколико година. Њезина вештина, да се направи невина, била је повод многим врло пакосним песмама, које су се по целом Сеулу певале, све док она поново није задобила царску наколност. Од тога доба, те су песме строго забрањене и казне се великим казнама.
Убиство краљице у години 1895., дало јој је прилику, да се опет приближи цару, онда још краљу корејском. Чим јој је испало за руком, да добије неко место у двору, она је тако почела жалити убијену краљицу, тако је сажаљевала краља, тако је нежна и одана била, да се он понова нађе у њеним рукама, и у званичним новинама брзо после тога изађе указ, којим се госпођица Ом производи за царску конкубину. Тиме је она привремено постигла за чим је жудила. Као конкубина умела се тако понашати, да цар без ње никако није могао, и њен утицај на њега од тог доба није нимало ослабио; напротив, кад му је мало доцније опет родила сина, знало се насигурио, да је никоја жена не може више сузбити са њеног положаја. Она сад станује одмах до цара у дворској палати мотри пре свега на то, да јој нико код господара не поквари рачуне. У Сеулу су све те ствари познате, о њима се говори и у посланствима и у народу, и ни један Корејац, ма и министар био, не би се нипошто усудио да падне код ње у немилост. Пре кратког времена се уздрмао положај једног министра по имену Ким Јуенг-Чуна, и он се хтео удобрити цару, па му је представио једну даму, госпођицу Канг, несумњиво поштену и ванредно лепу. То дође до ушију госпођице Ом. Она није ништа рекла, али после две недеље министар је због неке незнатне ствари смењен, а ускоро после тога мучен и задављен!
Октобра месеца 1903. године прозведена је госпођица Ом указом за царску принцезу а у центру вароши подигнут јој је по царевој наредби, велики споменик — у знак признања њених заслуга и врлина. Ако је само нешто сад у рату не омету Руси или Јапанци, госпођица Ом постаће још и царица. Ми у Србији имаћемо најмање разлога да се чудимо такој каријери једне велике жене.
⁂
Док се у његовом двору такве ствари догађају, док су му министри и чиновници највећи лопови варалице, док му је држава у непрестаном нереду и правом хаосу, док се стране силе играју Корејом као најобичнијом играчком, — дотле доброћудни, благи, али слаби цар Кореје ужива у позоришним и комедејашким преставама или у своме балету који га плаћа државним новцем; дотле он слуша, како му три астролога проричу будућност, или иде, опкољен својом многобројном, варварски велелепном свитом, да се моли Богу и приноси жртве на споменицима својих краљевских предака. Његова војска кошта десет милијона динара годишње, а не вреди ништа и није му чак ни верна. Ако би за који дан Руси или Јапанци умарширали у његову престоницу, њему неби остало ништа друго него да побегне и потражи заштите у американском посланству. Тамо је већ сад све за њега спремљено.