Кад већ морамо у овај мах толико много да говоримо о Јапанцима и њиховом ратовању с Русима, изнећемо овде и један оглед њихове ратне поезије. Ево како им почиње једна ратна песма:
Шиши ва
Сечу хон кан на
Шиши ва кемоно но
О паре ба,
Казасу ми — хата но
Јово хито но
Ширусу Ингиризу
Куни — тами ва
Медетај — на!
Медетај — на!
На српски преведено (по немачком преводу, који смо нашли у једном берлинском листу) то му значи:
„Лав, цар свих животиња, горди и дивљи лав оштро прети из грба сретнога енглескога народа. Слава му, слава му!“
У продужењу те песме се вели:
„На што да се бојимо медведа, који туђе земље граби? Ми пркосимо његовим шапама, ми се смејемо његовом лукавству. Ми ћемо га укротити!“
„А сад спремајмо убојне бродове и војску! Ура, рат је већ ту! С нама је Европа у савезу! С нама је Америка! Напред у рат!“
„Ми се боримо за наше право; борићемо се храбро и тући ћемо се добро. Хајдмо напред, раме уз раме, човек уз човека! Покажимо свету, шта Јапан може учинити!“
Јапанци држе дакле као у воску да ће их помоћи Енглези и Американци, а мисле да је и цела Европа с њима. Тако мисле и певају. Како ће им бити кад почну кукати и кад се Енглези и Американци јаве да деле кожу, не медведову него јапанску?