(Наставак.)
Видех завежљај како се свали на индијанчева плећа и спусти се до лаката му: замка је разапета. Чу се страховит узвик; тело мога противника јако се стресе; копље му испаде из руку и он се у истоме тренутку свали са седла и оста, пружен, непомичан, на земљи. Његов коњ гурну мога тако силно, да се обе животиње скотрљаше на траву. Сваљен са Марком, ја се готово одмах дигох на ноге. Све се то збило за много мање времена но што треба да се исприча. Подигнув се, опазих Сунце, где стоји с ножем у руци крај Навајца, притегнута замком.
— Коња! коња! докопајте се коња! викну Сеген.
И ловци у гомили јурнуше за животињом, која, вукући узде, трчаше кроз ливаду. Кроз неколико минута, животиња би ухваћена у замку и доведена на место, које у мало не би намењено мени за гроб.
Ручак
Сунце, као што рекох, стајаше крај Индијанца пружена на земљи. Физиономије му издаваше два осећаја: мржњу и триумф. Сестра му у галопу стиже тога тренутка, скочи с коња и приђе му.
— Види, рече јој брат, показујући навајског поглавицу; види убицу наше мајке.
Младој девојки оте се из груди кратак, силан узвик; извади свој нож и наже се над заробљеником.
— Не, Луна! викну Сунце, вукући је назад, не; ми нисмо убице. У осталом, то неби ни била довољна казна: не треба још да умре. Жива ћемо га показати мариконаским женама. Оне ће играти маншик око великог вође, гордога борца заробљена без икакве повреде!
Ове последње речи, изговорене презривим тоном, одмах, учинише утисак на Навајца!
— Псино Кока! узвикну он покушав, и преко своје воље, да се ослободи из замке. Псино Кона! спојена са белим лупежима.
— Псино!
— А! ти си ме познао. Дакома? Добро је то…
– Псино још једном понови Навајац, упадајући му у реч. Речи му шиштећи, излетаху кроз стегнуте зубе, док му очи светлаху с изразом сурова дивљаштва.
— Он је! он је! викну Рубе долазећи у галопу. Он је! То је један Индијанац крвожедан као какав касапски нож. Убите га! раскомадајте га! умлатите га кајишима; то је бегунац из пакла: нека га пакао понова узме!
— Да видимо вашу рану, господине Халер, рече Сеген скинувши се с коња и прилазећи ми, мало забринут, како ми се учини. Где је рана? у месу? Нема никакве опасности, сем ако стрела не буде отрована. А тога се бојим. Сунце! овамо брзо, пријатељу! Реците ми да ли је шипка била отровна.
— Извуцимо је најпре, одговори Марикона. Не треба за то губити време.
Стрела ми је прошла руку скроз. Сунце је узе за два краја, разби дрво близу ране, затим шчепав џиду са заоштрене стране, лагано је извуче из ране.
— Пустите нека отече крв, рече он, док ја изпитам шипку. Неизгледа да је ово стрела за рат. Али Навајци употребљују отров, који врло брзо дејствује. Срећом ја га могу познати, а имам и против — отров томе отрову. Рекав то, он извади из своје торбе гужву памука. Брижљиво убриса крв са шипке за тим отвори неко стакоце и, усув неколико капи на метал, узе посматрати резултат. Ја очекивах, јако узнемирен. И Сеген изгледаше неспокојан; и како знађах да су се овим последњим често констатовала дејства отровене стреле, бејах слабо храбрен неспокојством које он изражаваше за време ове операције. Ако се он боји опасности, онда ту заиста има опасности.
— Господине Халер, најзад рече Сунце, имате добру срећу. То могу звати добром срећом, јер неоспорно је да вам противник има у своме тоблцу опаснијих стрела но што је ова. Дозволите ми да видим, додаде он.
И, подигнув Навајца, он извуче неку другу стрелу, из тоболца који још беше прикачен о раме Индијанчево. Пошто је поновио пробу, нагло узвикну!
— Јесам ли вам ја реко! Погледајте ову, зелена као жуч! Он их је обе отуд извукао: где је друга? Другови, помозите ми да је нађем. Не треба пропустати један такав доказ.
Неколико њих скидоше се с коња и потражише стрелу, која је прво била извучена. Ја погледах, колико могах, правац и од прилике растојање на коме је морала бити; нађоше је за један тренут. Сунце је узеде и усу јој неколико капи своје течности на врх. Она позелене као малопређашња.
— Можете благодарити Богу, господине Хелер, рече Коко, што вам ова стрела није прошла кроз руку, јер би смо тада ја и доктор Рајтер морали да употребити се своје знање да вас спасемо. Али шта је то? нека друга рана!… Ах! од прва вас је погодио. Пустите ме да видим.
— Држим ли да је то само проста огреботина.
— Овде је страховита клима, господине Хелер. Видео сам где се таке огреботине преобразе у смртне ране, када се добро не негују. Луно, мало памука, сестрице! Покушаћу да вам повређено место тако увежем како се нећете имати бојати рђава исхода. То вам дугујем, јер да није било вас, господине, он би нам умакао.
— Али да није било вас, господине, он би ме убио.
— Бога ми, рече Коко смешећи се, вероватно је, да без неме не бисте могли проћи тако олако. Оружје вас је изневерило… Није то лака ствар одбите удар копља кундаком а ви сте то славно извршили. Не чудим се што сте се помогли пушчицом при другом сукобу. И ја бих исто учинио да сам и по други пут промашио замком. Али нас је обојицу послужила срећа. Мораћете носити руку у завоју један или два дана. Луна! ваш појас!
— Не! рекох видећи где млада девојка скида диван појас, привезан јој око струка, не, молим вас, наћи ћу друго што.
— Видите, господине, да ли вам ово може послужити? реће млади трапер Гареј упадајући им у реч, срећан сам што вас могу послужити.
Рекав то, Гареј извади испод своје ловачке блузе једну малу мараму у боји, и пружи ми је.
— Ви сте красни; хвала вам, одговорих, и ако разумедох у чију корист беше пружена ова марама. Хоћете ли примити ову у размену?
— И ја му пружих један од својих малих револвера; то беше оружје, које је у оваком тренутку и овакој позорници, вредело колико његова тежина бисера.
Горштак је то добро знао, и са захвалношћу примио понуђени му дар. Али ма колико да га је он ценио, ја приметих да један прост осмех, који му дође с друге стране, за њега беше још драгоценија награда, и погодих да ће појас ма по коју цену, ускоро променити газду. Посматрах физиономију Сунца, да бих сазнао да ли је он приметио ово мало манервисање. Никакав знак узбуђења не указа му се на лицу. Он беше заузет око моје ране; превијаше је вештином, која би створила глас каквом члану медицинске Академије.
— Сад, рече ми кад би готов, моћи ћете најдаље за два дана ући у редове бораца. Имате рђаве узде, господине Халер, али коњ вам је најбољи који сам ја досад видео. Не чудим се што га нисте хтели продати.
Готово се сав разговор водио на Енглеском језику. Поглавица Коко говораше тај језик ванредно чисто и најпријатнијим акцентом. И француски је говорио као какав Паризлија; и обично је тим језиком говорио са Сегеном. Тиме бејах задовољен. Људи понова скочише на коње, журећи да се врате у логор. Скапавасмо просто од глади, вратићемо се да наставимо ручак, прекинут тако у невреме. Скидосмо се с коња близу логора и пошто их привезасмо за коље у сред траве, приступисмо тражењу остатака меса, које смо мало час видели у великим количинама. Нова непријатност беше нам припремљена; не остајаше ни једног парчета меса! Животиње су се користиле нашим одсуством; и ми сад само нађосмо сасвим оглодане кости. Чак и од гадног Динцеровог леша остајаше само костур.
(наставиће се)