Српском бродарском друштву, потребан је нов директор. На расписани конкурс јавило се једанаест кандидата, али до сад ниједан од пријављених није изабран, јер ниједан није добио потребан број гласова. Хоће ли на идућој седници бити ко изабран или не ми не знамо, али знамо, да би управни одбор, пре но што приступи новом избору, требао да расправи једну другу ствар, коју му и дужност и част налаже да расправи.
У питању је г. Св. Вукадиновић, некадашњи директор бродарског друштва. Он је априла месеца 1899. год. отпуштен, без икакве кривице, без потребе и ако по друштвеним правилима то није могло и није смело да буде. Цела та историја је и врло интересантна и врло жалосно, те вреди да се исприча.
Београд и ова Србија сећају се борбе, која је крајем 1898 год. отпочела између нашег бродарског друштва и аустријског дунавског друштва. Наше је друштво тада било још младо и слабо; аустријско је хтело да му скрха врат. Али г. Вукадиновић, који је тада био директор, умео је своје друштво да брани. У договору с управним одбором, он је учинио ове, што је могло да се учини у одбрану нашег предузећа. Он је учинио чак и више. Отварао је нове пруге, куповао нове бродове, организовао целу кампању. С оно мало материјала, што смо ми тада имали, он је конкурисао старом, богатом аустриском друштву, свуда, и на Дунаву и на Сави, их свакој тачци и у сваком послу. Он је приређивао зборове, слао депутације; потпомогнут целим јавним мњењем и штампом, он је од те борбе с аустријским друштвом начинио национално питање, за које се интересовао цео свет. То ваше није било питање хоће ли победити српско или аустријско паробродско друштво, — него хоће ли мала Србија, која никад дотле није смела да се упушта ни у каквом економском питању у борбу с Аустријом, успети да овога пута сачува своју независност економску и да одбрани своја позитивна права.
Леп и утешан факт је, да је тада цела Србија била скочила, да се брани. То нам можда даје права да се надамо, да ћемо у мутним приликама у којима данас живимо, ако устреба — не устребало! — сви опет бити сложни, кад општа опасност наступи. Сви, и велики и мали, били су тада уз бродарско друштво; и људи и жене и деца, сви су желели, да наше друштво победи.
Само један човек не, краљ Милан. Из разлога, које не треба ни помињати, он је хтео да се та борба с аустријским друштвом што пре прекине. Вукадиновић је водио целу ту борбу, Вукадиновића треба дакле уклонити! Позвавши га једном на ручак, краљ Милан је, пред осталим званцима, за својом трпезом, најоштријим речима стао да му пребацује цело његово држање у том питању и иначе. Но знајући за меру, као што ни у једној другој ствари није за њу знао, краљ Милан је био заборавио, да је он домаћин, а да му је Вукадиновић гост. Али то није заборавио Вукадиновић. Усред ручка, на запрепашћење свију осталих, он узе капу и оде кући, оде без збогом остај!
Пет дана доцније држан је акционарски збор друштва. Све акције које је тада имала Класна Лутрија раздана су биле по наредби краљевој чиновницима, да би се само оборио Вукадиновић. Али ни то ништа не поможе. Збор једногласно одобри дотадашњи рад директоров и захвали му чак на њему. И онда краљ Малан приступи последњем среству. Десет дана доцније, тачно 22 априла 1899 год. управни одбор друштвени отпушта г. Вукадиновића. У записнику те седнице стоје ове речи: „На личну жељу краља Александра, г. Вукадиновић се отпушта.“
Шта је даље било сви знамо. Наше бродарско друштво се одмах после неколико дана погодило с аустријским а г. Вукадиновић је отишао на други посао, да хлеб тражи. И нашао га је, као што увек вредан и спреман човек може хлеба да нађе. Он се сада није чак ни јавио за конкурс, нити треба да се јавља, баш и да иде го и бос по београдским улицама. Управни одбор, који је онда, под притиском краљевим, морао да га отпусти, мора данас ту неправду да поправи. Пре него што приступи избору, он треба да упита г. Вукадиновића хоће ли он опет да се тог места прими. То одбору дужност налаже, као што је и нама дужност била, да о овоме питању говоримо, не зато што нас личне везе с г. Вукадиновићем вежу, већ за то, што то изискује правда.
— В. Р.