Кад се пре дванајест година почела зидати сибирска железница, сваки је био уверен, да ће Русија почети играти активнију улогу на Далеком Истоку чим та пруга буде готова. И доиста, ни улазак Руса у Манџурију ни овај (њихов рат) са Јапаном не би се могао замислити без те железнице. О њој се и сад непрестано говори као о једној од најважнијих чињеница у руско-јапанском рату. Хоће ли моћи задовољити све руске потребе? С коликом ће брзином моћи превући на други крај Азије ову огромну масу војника, с којим ће Русија изаћи пред Јапанце кад се рат отпочне на суву?
Сибирска је железница најдужа пруга на свету. Она се пружа до Москве без прекида све до Владивостока на обали Тихога Океана, а од ње се одваја кроз Манџурију један крак до Порт-Артура и Даљнога на Жутоме Мору. Укупно узевши, дужина јој износи преко 10.000 километара, а то значи да је скоро четрдесет пута дужа од пруге између Београда и Врања.
При зидању те огромне пруге имали су Руси да савлађују највеће препреке. Пусти предели без становника и путева, велике зиме, недостатак погодне радне снаге, милијарде комараца и других инсеката у мочарним крајевима — све се то с муком и великим новчаним жртвама морало савлађивати.
На особите препреке наишли су у губернијама Томск и Јењисејси. Ту има пуно великих река, преко којих су морали градити мостове. Кад би се ови мостови, који су подигнути у те две губерније, наставили један до другог, изашао би један огроман мост од 48 километара; а то је управо колико од Београда до Смедерева! Пруга је за сад прекинута само на једном месту на Бајкалском језеру, које Руси зову и Богато или Свето језеро. Оно је највеће језеро Старога Света и покривено је од децембра па све да краја априла дебелим ледом. Кад се у мају лед стане топити, онда се железнички возови превозе огромним скелама с једне обале на другу, а то није мали пут: језеро је широко 64 километра. Зими се то, наравно, не може радити, и зато је Русија сад навалила да час пре положи шине преко ледене коре на језеру. Иначе је већ поодавно почела да подиже пругу сувим око језера, тако да ће га сасвим обићи. Али ако и та пруга није одвише дугачка (нешто преко 300 километара), ипак још њено грађење врло споро напредује због великих техничких тешкоћа, те ће тај пут бити тек ове године готов.
Друга једна незгода на сибирској железници долази отуда, што није саграђена онако каква мора бити да би одговорила војним потребама у ратно доба. На њој има само један колосек, многи су мостови дрвени, скретнице и станице за воду сувише су ретке, а што је главно, шине су одвећ лаке и слабе. Руси су, истина, још пре рата почели да исправљају све те недостатке, али ће с тим накнадним радовима бити готови тек 1907 године.
Овако, дакле, како данас стоје ствари, саобраћај на сибирској железници још је доста тежак и спор. Путнички возом прелазе сад свега 21 километар на сат, а теретни возови једва 13 до 14. На тај начин треба једном корпусу, најмање три недеље да би стигао са границе Русије у Порт-Артур, разуме се заједно са целим пртљагом и опремом.
Русија има данас на Далеком Истоку редовне сувоземне војске, како износи петроградски лист „Русија:“ 88.000 пешака, 5000 коњаника и 3500 тобџија са 170 топова. То чини свега 90.000 војника, а кад се томе додаду још и тамошњи резервисти, онда излази, да Русија располаже са 150.000 војника. Да ли ће јој за борбу са Јапаном требати још војске, то зависи од тога, колико ће војске Јапан искрцати на суво. Она може сибирском железницом пуштати сваког дана шест путничких и неколико теретних возова. И ако ти возови споро путују, ипак је Русија у стању да на време навуче на Исток онолико војске колико јој треба. Јер одсудна битка неће се бити одмах првих дана; рат ће потрајати мало дуже од три-четири недеље.