Дан: 6. фебруар 1904.

Кнез Арсен

Ми најкатегоричније тврдимо, да се кнез Арсен, пре поласка за Русију, обратио на Краља с молбом за допуштење и да му је Краљ одговорио: „Твоја је намера племенита. Нека ти је са срећом.“

Ми у опште не можемо да разумемо, зашто наш прес-биро о таквим стварима не извештава наше листове. Сваки добар Србин може се само обрадовати кад чује, да кнез Арсен иде у Русију и да му је Краљ одобрио да иде. А кад је тако, онда је дужност прес-бироа да све листове о томе извести: у целом свету се то пре знало, но код нас, ма да се нас највише тиче.

Ко лаже?

Полузванични аустро-угарски листови демантују наше гласове о војној припреми. Сам начин оног демантовања јаче нас учвршћује у уверењу да постоји неко спремање, шта се види и из оне ужурбаности у војсци, па чак и на берзи се опажа да ти гласови нису голе измишљотине.

Аустријска мобилизација

„Словенски Југ“. који је доста добро информисан о заграничним стварима, доноси у свом јучерањем броју вест, да ће Аустрија најдаље до априла објавити Турској рат. За потврду те вести наводи придолажење велике количине новца из Беча у Сарајево, и увлачење војске и муниције у окупиране крајеве. С наше стране можемо да додамо да је последњих дана у Сарајево послато из Беча 80 милиона круна и да су већ учињене припреме за смештај седмог и четвртог корпуса, који почетком марта треба да умаршира у Новопазарски Санџак.

Аустријске скретнице

Да се Аустрија журно спрема показује и овај мали факт: поред пет скретница, које су у последње доба направљене на прузи Нови Сад—3емун, ових лана почеле су да се граде на тој прузи у највећој журби још две нове скретнице. Изгледа, да је Аустрији апсолутно стало до тога, да за неколико сати што више војске могадне повући у Земун.

Битка у Ђаковици

Вест о Ђаковичкој битци, коју смо јуче донели, потврђује нам и један телеграм, који је синоћ стигао из Приштине. Даљих вести нема. Зна се само толико, да немири све више расту.

„Самоуправа“ оптужена

На данашњој скупштинској седници посланик Ђорђе Генчић упутио је питање на председника скупштине, да ли мисли поступити према „Самоуправи“ онако, како је, на предлог посланика Ратарца, поступио према „Вечерњим Новостима“, поводом доношења белешке о питању, које се решавало на скупштинској тајној седници. Том приликом је г. Генчић нагласио, да су „Вечерње Новости“ проговориле о томе само у алузијама а да је „Самоуправа“ учинила у толико већи грех, што је она на првом месту владин орган, па онда и што су њени редактори два народна посланика, који су добро знали да се о ономе, што се ради на скупштинским тајним седницама, не сме говорити. На то питање му је одговорио председник скупштине, г. Аца Станојевић, да ће се на сваки начин према „Самоуправи“ предузети оне исте мере, које су предузете и према „Вечерњим Новостима“. Како су „Вечерње Новости“ због тога изношења оптужене суду, то ће дакле Народна Скупштина оптужити суду и владину „Самоуправу“.

По ћефу

На посланичко питање упућено председнику Народне Скупштине на данашњој скупштинској седници, да ли министар унутрашњих дела мисли и када мисли одговорити на извесну интерпелацију, г. председник је одговорио, да ће упитати г. министра, када жели и када да одговори. На то му је добачено, та то личи на оно Вучковићево : „Нећу да одговарам на интерпелације, јер ја имам само да одговарам краљу!“

Нове железнице

Министарство Привреде ступило је преговоре с Управом Фондова ради грађења споредних пруга. Резултат тога преговора је, да ће Управа Фондова у току од три године дати на позајмицу Министарству Привреде за грађење споредних пруга петнаест милиона динара. Према томе ће се у марту ове године већ почети градити пруга Параћин—Зајечар. Пруга ће бити уског колосека.

Отварање аранђеловачке пруге

Сазнајемо из поузданих извора, да ће се пруга Аранђеловац—Младеновац предати саобраћају у мају ове године. Предавање пруге у саобраћај биће извршено на врло свечан начин.

Порез на зграде

Синоћ је у радикалном клубу већине дебатовано о предлогу Јакова Порбића, о порези на нове зграде. Предлог је дефинитивно одбачен, стога ће подносилац морати да га тргне натраг.

Преко Кусатка у Русију

Оне младе делије из другог разреда гимназије, које се кретоше у помоћ својим друговима у Русију, ухваћени у свом походу код Ритопека и спроведене својим родитељима.

Против алкохола

„Друштво за сузбијање алкохолних пића“ позива своје чланове и све пријатеље на годишњу скупштину која ће се одржати 8. ов. мес. у 4 часа по подне у сали основне школе код Саборне Цркве.

Концерат Кола Сестара

Улазнице за велики уметнички концерат, који ће бити у недељу 5. ов. мес. у сали Грађанске Касине, могу се добити код госпођа и госпођица из одбора и у књижари Мите Стајаћа. Цена је улазницама само три динара од особе. Тоалете као обично за концерат или како госпође хоће.

Програм концерта донећемо сутра. Поред нашој публици познатога витеза Камароте суделоваће и г-ђа М. Ст. Бинички, г-ђица Ј. Шоповићева и г. Рендл.

Ко није платио порез?

Многи порески обавезници града Београда још нису исплатили сав свој порез за прошлу годину, и ако је крајњи рок исплати био концем децембра месеца.

Да би Пореско Одељење у току овога месеца наплатило сав тај неизмирени дуг, приступиће најоштријој егзекутинској наплати од свију оних дужника, који свој дуг не буду сами исплатили од данас за три дана.

Мишљење Др. Савета о ковању новца

Пројект закона о замени сребрног новца, емитованог на основу закона од 1875. год. сребрницима новог кова, и о ковању ситног новца од никла и бронзе, усвојио је и Државни Савет, с напоменом, да не би требало ковати и нове петодинарце, јер се тим смањује сток осталих типова сребрног новца. Исто тако противан је и ковању никленог новца од 0,05 дин, пошто се потреба за ситним новцем може подмирити ако се поред бронзаног новца од две паре изкује исти такав новац од једне паре. Што се тиче пуштања нових сребрника у оптицај налази, да би незгодно било за новчани промет ако би се нови сребрници сустигли са старим, те би пуштањем нових у течај требало довести у везу са истовременим повлачењем оних старога кова, или још боље, ако би се у место ковања нових приступило прекивању сребрника типа од 1875. год.

Један који гладује

Између познатог џина Махнова и његовога импресарија десила се недавно једна интересантна парница. Џин између осталих оптужаба вели: да није имао шта да једе. „Што се тиче гладовања, одговара импресаријо, то се може видети из свакидањих јеловника које сам ја плаћао, да ли Махнов има право или не“. Дакле он је добијао за доручак: Велики чајник пун чаја, пола фунте сира, и фромажа де бри, пола фунте масла, и шест до осам земичака. За ручак: четир до пет тањира говеђе супе са кнедлама, три до четири фунте меса и једну чинију кромпира. У четири и по часа добијао је за ужину: један лонац кафе, фунту сланине и цео црни хлеб. У седам часова: пола или три четврти гуске и хлеба колико хоће. После представе у 10 часова: једну фунту американских јабука, са једном фунтом колача, десет до петнајест печених јаја, пола фунте масла и пола до три четврти фунте фромажа де бри. — Умерен човек читајући ово добија грозницу а сирома Махнов је „гладовао!“ Како би требало да изгледа јеловник, па да и он буде сит?

(Наставак.)

— До ђавола! узвикну један ловац, курјака сад, или ништа. И човек нанишани.

— Стој! викну Сеген видећи то. Јесте ли луди, господине!

— Ја мислим да нисам, капетане, одговори ловац, дижући пушку, зловољна лица. Држим, да ипак треба што јести. Овде видим само курјаке; а како ћемо их ухватити ако нећемо пуцати?

Сеген ништа не одговори; само показа на лук који Сунце баш тада хтеде запети.

— О! тако је имате право, капетане; молим да ме извините. Био сам заборавио тај комад коске.

Коко узе једну стрелу из тоболца и опроба јој врх својом течношћу. То беше стрела за лов: он је намести на уже и пројури је кроз тело једнога курјака, који оста на месту мртав. Извуче стрелу, избриса је и уби још једнога вука, и редом тако док се пет лешева не простреше по земљи.

— Убите још какву другу животињу, викну неки ловац. Племићи, као ви, треба да имају бар два на ручку.

— Сви се насмејаше тој пошалици; Сунце не чекаше да се моли; уби још једну животињу.

Мислим да ће нам сад ово бити доста за ручак, рече Сунце, извлачећи стрелу и стављајући је опет у тоболац.

— Да, одврати шаљивчина. Ако нам још затреба можемо се опет повратити на посао. Та врста меса добра је кад се једе свежа.

— Имаш право, друже рече неки други; што се мене тиче, ја сам увек радо јео беле курјаке; добро ћу се почастити.

Ловци, смејући со шали њихова друга беху извукли сјајне ножеве, којима у брзо одераше курјаке. Вештина, којом они то извршише, доказиваше да им то не беше ништа ново. Месо би одмах искомадано; сваки узе свој комад и стави на жар.

— Другови! како ви ово зовете? Говеђином или овчетином? упита један између њих, који беше почео да једе.

— На жалост! овчијо — вучетином, одговорише.

При свем том, ово је добро јело. Кад се скине кожа, оно је меко као месо од веверице. По укусу мало личи на козје месо; не налазите ли и ви то?

— Мени више личи на псеће.

— Ни мало није рђаво; боље је но мршава говеђина, која се тако често једе.

— Мени би се чинило мало боље, кад бих био сигуран да овај, кога ја једем није глодао леш, који је на стени.

И човек указа на Диџеров скелет.

То беше страховита помисао, и у свакој другој прилици она би вам проузроковала повраћање.

— Пи! узвикну један ловац, готово сте ме згадили. Таман сам хтео узети печења од ове друге животиње. Сад, кад то рекосте, не могу, јер сам је видео где њушка око скелета пре по што смо доле ишли.

— А ти, стари халапљивче, тебе то ни мало не узнемирује.

То питање би управљено чича Рубе-у, који се озбиљно заузимаше око једног ребра, и ништа не одговори.

– Он? та идите, молим вас, рече неко други, одговарајући у место њега; Рубе је више таквих комада појео у свом животу. Је ли Рубе?

— Јесте, и кад би сте ви морали живети у шуми као ја, били бисте потпуно задовољни кад не бисте морали јести горега меса од вучијег; верујте ми, љубави моје.

— Можда, човечија меса?

…..

Сва је прилика да ће се између руске и јапанске војске водити одсутна борба у Кореји. И пре још него што се та крвава драма у тој земљи почне одигравати, изнећемо ми неке податке о Кореји и њеној престоници Сеулу.

Кореју урођеници не зову тим именом. За њих је она Хозен (земља зоре) а саму престоницу не зову Сеул, него Шаул.

У Кореју су странци вазда долазили преко Чемулпи, најглавнијег Корејског трговачког пристаништа. У Чемулпу 1888. године једва да је било 15—20 бедних рибарских колебица, а данас живе у том знатном трговачком центру око 8000 странаца, од којих су око 6000 Јапанци. Чемулпо има врло лепу, брежуљцима испресецану околину: близу саме вароши утиче у море река Хан (Ханривер) којом могу мањи бродови долазити све до места Ману, близу самога Сеула. Од неколико година постоји измећу Чомулпа и Сеула 42 километара дуга жељезница, која је саграђена американским капиталом, а отпочета је градња веће једне пруге, која има да везује Мезамно са Сеулом. И Руси су намеравали да своју манџурску железницу вежу са престоницом Кореје.

Сеул (Шаул) је не само царева престоница, него и средиште укупног јавног и државног живота запуштене корејске царевине. Броји данас око 200.000 становника. Лежи у једној пет до осам километара пространој долини. Куће, или боље речено колебе, густо су збијене и махом су покривене сламом од пиринџа. Цела варош је опасана бедемом, који у целој својој дужини износи 22 километра, а воде у њу 4 велике и 4 мање капије, над којима се подижу кинеске куле. Капије су као и код Кинеза затворене од заласка сунца до јутра. Оне носе врло звучна имена. Једна се зове нпр. „Капија узвишене хуманитарности“. Само кроз „капију мртвих“ излазе сви мртвачки спроводи из града. Околина града је врло лепа и питома, пуна лепих и богатих села. Али је зато унутра у граду јадно и жалосно и ако кроз две главне улице, које просецају град од истока западу и од југа северу, пролазе електрични трамваји. С обе стране улица пружају се јендеци, пуни устајале зелене воде, у коју се из кућа просипа сва нечистоћа.

Из Сеула води главни друм према граници на реци Јилу кроз најбогатију провинцију целе земље Фен Јанг. Но то што Корејци зову главни друм није ништа друго него једва мало прокрчена путања често тек две-три стопе широка. У том родном крају сеје се пиринач, дуван, памук, бибер и друго корисно биље. Села изгледају изгледају из далека врло живописно, али прљавијих и одвратнијих људских станова мучно да има игде у свету од кућа корејских сељака. Друм је тај веома жив и непрестано сусреће човек на њему најразноврсније типове: имаде који вуку велике терете, сељаке са огромним шеширима, будиске, прљаве калуђере, жене у кратким сукњама и исто тако кратким језицима. Опажа се чешће, врло леп сој снажних, великих волова. Та пасмина била је за време кинеско јапанског рата скоро сасвим упропашћена, но до сад је опет подигнута. Понекад се сусретају друмом и људи из привилегисане касте. Њихове коње воде по две слуге и они су познати у опште као највећи дембели па свету. Они се зову Јенболи и за њих се сад свакако примичу врло црни дани — победи ли Руси или Јапанци. Они ће изгубити своје госпоство.

Брда поред друма близу Сеула била су сва шумом покривена, но она је искрчена и место ње избија сад густо шибље, које сељаци стално за гориво сасецају. Једино још у близини села и будијских манастира што се виде још очувани забрани. Међутим што се даље одмиче човек од главног града виђа се ове више шуме, којом је окићена цела планина Кем-Канг-Сан. Друм пресеца често веће и мање реке, но на овима нема нигде моста. Земљиште идеално за герилско ратовање, али потпуно неподесно за развијање већих трупа модерне битке.

Тек у близини Фени Јанга пружа се пространа равница, погодна за разбојиште. У тој равници био је и главни бој измећу Кинеза и Јапанаца. Она је веома плодна, добро обрађена и важи као житница Кореје. Клима је врло блага.

Од Фени-Јанга па до реке Јалу земљиште је врло испрекидано и незгодно за кретање трупа, пошло се низ реку према местима Вију и Јан*амфо, која су Руси утврдили, или се пошло горе уз реку. Свугде су огромне прашуме, у којима је још пуно тигрова, леопарда и медведа. Горњи ток реке Јалу пролази испод стрмих и дивљих урвина огромне планине Појшана (Беле Планине) коју и Корејци и Кинези сматрају као светињу. Ту је стара руска граница.

Цело је земљиште то, као што рекосмо, врло незгодно за оперисање с већим трупама, но веома је погодно за герилско ратовање. Сама река Јалу врло је широка, дубока и јако брза.

Јапанци никако не могу рачунати на пријатељско расположење Корејаца. Они може бити и не воле Русе, али Јапанце мрзе из дубине душе. Омрзли су их највише за трајања кинеско-јапанског рата. На пречац и сидом похитали су Јапанци да Корејце реформишу. Хватали су их по улицама и друмовима и секли су им њихове дуге курјуке, дику и украс сваког Корејца. Исто су им тако насилнички ломили и дуге чибуке, што је нарочито вређало отменије кругове, који су уживали у дугим чибуцима, које су им носили и палили нарочите чибукџије. Но највише су Корејци омрзли Јапанце, кад им ови убише и царицу, која је у народу била врло популарна, а била је родом из једне од најугледнијих племићких породица. Сам цар се тада једва жив спасао у руско посланство.

Корејци су данас један кукавички народ, који равнодушно гледа шта се по његовој отаџбини ради, но Јапанци ће ипак морати зазирати и од мржње тога, у главу утученога народа, који ће после овога рата да добије туђинске господаре. Сад је само питање хоће ли ти господари бити Руси или Јапанци, или може бити чак и неутрални Енглези.

Данашњи положај

Вести с бојнога поља стижу споро и неодређено. Петроградски званични кругови износе само сигурна факта, без икаквог коментара и додавања. Јапанци у опште ништа не јављају, а енглески и амерички кореспонденти сваки час јављају читав низ измишљених, невероватних догађаја, који само бацају у забуну све оне, који хоће с разумевањем да прате развитак рата.

Кад се све те различне, често противречне вести разгледају и кад се одабере истинито од неистинитога и вероватно од невероватнога, онда излази ово: Рат на суву још није управо почео: омања јапанска оделења, која су се искрцавала на полуострву Лијао-Тонг у намери да покваре железницу Порт-Артур — Мукден и да на тај начин изолују Порт-Артур, разбијена су и железница није покварена. Што се поморског рата тиче и ту срећа почиње да се смеши Русима. Један део руске флоте који се био повукао у порт-артурску луку изашао је ноћу покрај свег, јапанског стражарења, неопажен и отишао у сусрет оној руској флоти, која долази из Владивостока. Кај су то Јапанци сутрадан видели, напали су понова на Порт Артур надајући се, да ће га сада, кад има мање лађа у пристаништу, моћи освојити. После подужег бомбардовања, у којем су с руске стране учествовали и топови с утврђења и с ратних бродова, јапанска се флота опет повукла на ширину.

Како Руси гуде

Руска влада издала је званично саопштење о рату које гласи: „Осам дана је протекло, од како је целу Русију потресла огорченост против непријатеља, који је изненадно прекинуо односе с нама те покушао да мучким нападом дође до лаког успеха у рату, који је одавно желео. С појмљивим нестрпљењем очекује народ Русије брзу освету за то и очекује напрегнуто вести с крајњег Истока. Једнодушност и моћ руског народа искључују сваку сумњу, да Јапан неће добити заслужену казну за његову издају и изазивање рата, док је љубљени господар руске државе желео да осигура мир свима народима. Ратни одношаји приморавају нас, да трпељиво сачекамо вести о успесима наших трупа, којих не може бити пре решавајућих акција руске војске. Огромна даљина нападнутих покрајина и жеља царева да се мир одржи узрок су што се из раније нису чиниле припреме за рат. И сад ће требати много времена, да се Јапану зада ударац, какав је заслужио без излишног проливања крви, те да тако искуси заслужну казну народ, који је тако безочно борбу изазвао. Русија мора дакле трпељиво сачекати догађаје у сигурном очекивању, да ће наша војски за ово изазивање стоструко се осветити. Пошто смо још врло далеко од операција на суву, немогуће је скоро добити вести ратног поља. Узалудно проливање крви није ни достојно величине и моћи Русије. Наша отаџбина показује тако чврсту једнодушност и велико пожртвовање за народну ствар, да ће дужност налагати да се свака стварна новост с бојнога поља одмах целоме народу обзнани.

Поновни напад на Порт-Артур

По једном телеграму „С. Џ. Газете“ из Кобе једно званично саопштење потврђује, да су јапанске торпедњаче у недељу изјутра преузимали поновни напад на Порт-Артур и торпедима напали једну руску товарну лађу, која се налазила у пристаништу, као и једну, која се налазила ван њега. Додаје се, да су се јапанске лађе неоштећене повукле. Ко ће то знати!

Руска војска

Како се из поуздана извора јавља има Русија у овај мах у Манџурији ову убојну снагу: У првој линији 180.000 људи с 3000 официра, у другој линији 48.000 људи с 900 официра. У првој линији стоје 110.000 људи пешадије 12.500 људи каваљерије, 7.500 људи артиљерије с 27 батерија, 12.000 људи техничких трупа и 8000 људи на утврђењима; у другој линији 40 батаљона пешадије, 36 [недостају две речи] и одговарајући број артиљерије. Свега 228.000 људи с 3.900 официра.

Руски цар о Јапанцима

Испраћајући на бојно поље први сибирски пук држао је цар Никола говор, у ком је нагласио да је непријатељ храбар, одважан и подмукао, но да ће руска војска овоје оружје осветлати.

„Јенисеј“

О пропасти „Јенисеја“ јављају се ове појединости: Док је све било заузето око сређивања мина, ветар и морска струја нанеле су „Јенисеј“ на једну мину, која је одмах експлодирала, те је „Јенисеј“ добио велики продор. Заповедник брода, видећи да ће брод ускоро потонути, изда заповест да се посада брода одмах спасава. Сви су молили капетана, да остави брод, но он изда заповест да се отискују час пре. „Збогом децо — рекао је — спасавајте се, а за мене не брините!“. У брзо су се таласи склопили и капетана је нестало заједно с бродом.

Слутња

Командант „Корејца“ који је у јуначкој борби код Чемулпа пропао поморски капетан Бјелајев писао је [27] декембра својој родбини у Петроград. Они су писмо добили 15. јануара. У писму вели Бјелајев ово: „Очекујем сваког часа да се отиснемо на море… Из дана у дан очекујемо бој с Јапанцима, очекујемо изненадан напад, без објаве рата… Све што нам је дрвено, избацујемо на обалу… Мој брод нема никаква оклопа. Снага ми је само нападна: топови и добро расположење посаде. Често се ми Руси ослањамо на храброст нашу и она нас одржава… Даће Бог да и сад буде тако. Чинићу све што треба… А ако утонем у мору или ме убију, помените ме по добру.“

Извештај ђен. Пфлуга

Генерал Пфлуг послало је генералном штабу телеграм из Порт-Артура, којим јавља да се у Порт-Артуру није ништа ново догодило, да у Инкану влада мир, да је на реци Јалу све мирно и да тамо на даљини од 50 врста нема нигде непријатеља.

Адмирал Макаров

У Порт-Артур је отпутовао адмирал Макаров да прими место адмирала Штарка команду. Пре поласка причестио је Макарова познати Отац Јован Кронштатски. На Макарова се много полаже у петроградским круговима, као на одличног поморског заповедника.

Јапански шпиони

Из Тијанмина јављају да су Руси у Харбину и иначе по Манџурији похватали око 100 јапанских шпиона.

Субота, 7. фебруара: „Ромео и Јулија“, трагедија у пет чинова, од Шекспира, с енглеског превео Др. Лаза Костић.

Данас стиже у Петроград кнез Арсен. На вест да је букнуо руско-јапански рат он је као дугогодишњи руски официр, који је био изашао из руске војске само зато, што је хтео да пређе у српску војску, одмах похитао на своје старо место, међу своје старе другове, да се бори у редовима ове војске, у којој је први пут припасао сабљу и под оном заставом, на коју се прво заклео. Та верност спрам земље, која му је, док је био изгнаник била отаџбина, лепо карактерише кнеза Арсена и као човека и као војника. Она покрај тога још и доказује, колико је у њему још жива успомена на деда му, Карађорђа. У нашем веку, у којем се све брзо заборавља, губи, у којем све брзо дегенерише, кнез Арсен овим својим поступком показује, да зна чије име носи и да уме да га носи. А то није мала ствар. Оно што би код другог неког у очима целог света изгледало као нека особита врлина, изгледа код потомка једног хероја само као извршена дужност. Ипак то зато није мања заслуга. Ко велико бреме носи, а јуначки га носи јунак је и сам.

Као год и наш Краљ, који је у француско-пруском рату, на бојном пољу стекао за лично јунаштво своје најлепши орден на свету, француску Почасну Легију; као год наш Краљ, који је, кад је букнуо херцеговачки устанак, без титула и без звања ишао да се бори по херцеговачким гудурама, само зато што му је то дужност налагала, дужност према свом народу и према свом имену исто тако и млађи брат Краљев, кнез Арсен иде на Далеки Исток да се бори као и сваки други руски војник за руску част и руску величину.

Глас о томе забрујаће кроз целу Србију и цело Српство. Скоро, врло скоро може доћи време, да и ми сами будемо приморани, да оружјем бранимо своју земљу и своја права. А кад то буде, цео народ ићи ће у рат, па ма како он тежак био и опасан, с пуним поверењем у оне који га воде, у свога Краља и Краљев дом. Успомена на Црног Ђорђа и веровање у његов дух још живи дубоко у народу, као симбол српског јунаштва.

Али осим тога, пут кнеза Арсена на Далеки исток има још и једну другу добру страну по нас. Русија се данас одиста налази у опасном положају не зато, што су јој Јапанци опасни, но што иза њих стоји читава једна коалиција, која је тврдо решена, да из овог заплета извуче корист по себе, на штету Русије, а можда и Јапана. Ми Срби не можемо јој помоћи; сувише смо и мали и слаби; не можемо јој дати ништа у накнаду за толико учињене услуге и за толику руску крв, проливену на нашим бојиштима. Али једно бар можемо: да кажемо Русији да смо уз њу и да јој желимо да победи. А то, — боље но све речи, боље но све декламације, — доказује најочитије тај факт, што за њу иде да се бори рођени брат нашега Краља.