Данас стиже у Петроград кнез Арсен. На вест да је букнуо руско-јапански рат он је као дугогодишњи руски официр, који је био изашао из руске војске само зато, што је хтео да пређе у српску војску, одмах похитао на своје старо место, међу своје старе другове, да се бори у редовима ове војске, у којој је први пут припасао сабљу и под оном заставом, на коју се прво заклео. Та верност спрам земље, која му је, док је био изгнаник била отаџбина, лепо карактерише кнеза Арсена и као човека и као војника. Она покрај тога још и доказује, колико је у њему још жива успомена на деда му, Карађорђа. У нашем веку, у којем се све брзо заборавља, губи, у којем све брзо дегенерише, кнез Арсен овим својим поступком показује, да зна чије име носи и да уме да га носи. А то није мала ствар. Оно што би код другог неког у очима целог света изгледало као нека особита врлина, изгледа код потомка једног хероја само као извршена дужност. Ипак то зато није мања заслуга. Ко велико бреме носи, а јуначки га носи јунак је и сам.
Као год и наш Краљ, који је у француско-пруском рату, на бојном пољу стекао за лично јунаштво своје најлепши орден на свету, француску Почасну Легију; као год наш Краљ, који је, кад је букнуо херцеговачки устанак, без титула и без звања ишао да се бори по херцеговачким гудурама, само зато што му је то дужност налагала, дужност према свом народу и према свом имену исто тако и млађи брат Краљев, кнез Арсен иде на Далеки Исток да се бори као и сваки други руски војник за руску част и руску величину.
Глас о томе забрујаће кроз целу Србију и цело Српство. Скоро, врло скоро може доћи време, да и ми сами будемо приморани, да оружјем бранимо своју земљу и своја права. А кад то буде, цео народ ићи ће у рат, па ма како он тежак био и опасан, с пуним поверењем у оне који га воде, у свога Краља и Краљев дом. Успомена на Црног Ђорђа и веровање у његов дух још живи дубоко у народу, као симбол српског јунаштва.
Али осим тога, пут кнеза Арсена на Далеки исток има још и једну другу добру страну по нас. Русија се данас одиста налази у опасном положају не зато, што су јој Јапанци опасни, но што иза њих стоји читава једна коалиција, која је тврдо решена, да из овог заплета извуче корист по себе, на штету Русије, а можда и Јапана. Ми Срби не можемо јој помоћи; сувише смо и мали и слаби; не можемо јој дати ништа у накнаду за толико учињене услуге и за толику руску крв, проливену на нашим бојиштима. Али једно бар можемо: да кажемо Русији да смо уз њу и да јој желимо да победи. А то, — боље но све речи, боље но све декламације, — доказује најочитије тај факт, што за њу иде да се бори рођени брат нашега Краља.