Сва је прилика да ће се између руске и јапанске војске водити одсутна борба у Кореји. И пре још него што се та крвава драма у тој земљи почне одигравати, изнећемо ми неке податке о Кореји и њеној престоници Сеулу.
Кореју урођеници не зову тим именом. За њих је она Хозен (земља зоре) а саму престоницу не зову Сеул, него Шаул.
У Кореју су странци вазда долазили преко Чемулпи, најглавнијег Корејског трговачког пристаништа. У Чемулпу 1888. године једва да је бвдо 15—20 бедних рибарских колебица, а данас живе у том знатном трговачком центру око 8000 странаца, од којих су око 6000 Јапанци. Чемулпо има врло лепу, брежуљцима испресецану околину: близу саме вароши утиче у море река Хан (Ханривер) којом могу мањи бродови долазити све до места Ману, близу самога Сеула. Од неколико година постоји измећу Чомулпа и Сеула 42 километара дуга жељезница, која је саграђена американским капиталом, а отпочета је градња веће једне пруге, која има да везује Мезамно са Сеулом. И Руси су намеравали да своју манџурску железницу вежу са престоницом Кореје.
Сеул (Шаул) је не само царева престоница, него и средиште укупног јавног и државног живота запуштене корејске царевине. Броји данас око 200.000 становника. Лежи у једној пет до осам километара пространој долини. Куће, или боље речено колебе, густо су збијене и махом су покривене сламом од пиринџа. Цела варош је опасана бедемом, који у целој својој дужини износи 22 километра, а воде у њу 4 велике и 4 мање капије, над којима се подижу кинеске куле. Капије су као и код Кинеза затворене од заласка сунца до јутра. Оне носе врло звучна имена. Једна се зове нпр. „Капија узвишене хуманитарности“. Само кроз „капију мртвих“ излазе сви мртвачки спроводи из града. Околина града је врло лепа и питома, пуна лепих и богатих села. Али је зато унутра у граду јадно и жалосно и ако кроз две главне улице, које просецају град од истока западу и од југа северу, пролазе електрични трамваји. С обе стране улица пружају се јендеци, пуни устајале зелене воде, у коју се из кућа просипа сва нечистоћа.
Из Сеула води главни друм према граници на реци Јилу кроз најбогатију провинцију целе земље Фен Јанг. Но то што Корејци зову главни друм није ништа друго него једва мало прокрчена путања често тек две-три стопе широка. У том родном крају сеје се пиринач, дуван, памук, бибер и друго корисно биље. Села изгледају изгледају из далека врло живописно, али прљавијих и одвратнијих људских станова мучно да има игде у свету од кућа корејских сељака. Друм је тај веома жив и непрестано сусреће човек на њему најразноврсније типове: имаде који вуку велике терете, сељаке са огромним шеширима, будиске, прљаве калуђере, жене у кратким сукњама и исто тако кратким језицима. Опажа се чешће, врло леп сој снажних, великих волова. Та пасмина била је за време кинеско јапанског рата скоро сасвим упропашћена, но до сад је опет подигнута. Понекад се сусретају друмом и људи из привилегисане касте. Њихове коње воде по две слуге и они су познати у опште као највећи дембели па свету. Они се зову Јенболи и за њих се сад свакако примичу врло црни дани — победи ли Руси или Јапанци. Они ће изгубити своје госпоство.
Брда поред друма близу Сеула била су сва шумом покривена, но она је искрчена и место ње избија сад густо шибље, које сељаци стално за гориво сасецају. Једино још у близини села и будијских манастира што се виде још очувани забрани. Међутим што се даље одмиче човек од главног града виђа се ове више шуме, којом је окићена цела планина Кем-Канг-Сан. Друм пресеца често веће и мање реке, но на овима нема нигде моста. Земљиште идеално за герилско ратовање, али потпуно неподесно за развијање већих трупа модерне битке.
Тек у близини Фени Јанга пружа се пространа равница, погодна за разбојиште. У тој равници био је и главни бој измећу Кинеза и Јапанаца. Она је веома плодна, добро обрађена и важи као житинца Кореје. Клима је врло блага.
Од Фени-Јанга па до реке Јалу земљиште је врло испрекидано и незгодно за кретање трупа, пошло се низ реку према местима Вију и Јан*амфо, која су Руси утврдили, или се пошло горе уз реку. Свугде су огромне прашуме, у којима је још пуно тигрова, леопарда и медведа. Горњи ток реке Јалу пролази испод стрмих и дивљих урвина огромне планине Појшана (Беле Планине) коју и Корејци и Кинези сматрају као светињу. Ту је стара руска граница.
Цело је земљиште то, као што рекосмо, врло незгодно за оперисање с већим трупама, но веома је погодно за герилско ратовање. Сама река Јалу врло је широка, дубока и јако брза.
Јапанци никако не могу рачунати на пријатељско расположење Корејаца. Они може бити и не воле Русе, али Јапанце мрзе из дубине душе. Омрзли су их највише за трајања кинеско-јапанског рата. На пречац и сидом похитали су Јапанци да Корејце реформишу. Хватали су их по улицама и друмовима и секли су им њихове дуге курјуке, дику и украс сваког Корејца. Исто су им тако насилнички ломили и дуге чибуке, што је нарочито вређало отменије кругове, који су уживали у дугим чибуцима, које су им носили и палили нарочите чибукџије. Но највише су Корејци омрзли Јапанце, кад им ови убише и царицу, која је у народу била врло популарна, а била је родом из једне од најугледнијих племићких породица. Сам цар се тада једва жив спасао у руско посланство.
Корејци су данас један кукавички народ, који равнодушно гледа шта се по његовој отаџбини ради, но Јапанци ће ипак морати зазирати и од мржње тога, у главу утученога народа, који ће после овога рата да добије туђинске господаре. Сад је само питање хоће ли ти господари бити Руси или Јапанци, или може бити чак и неутрални Енглези.