(Наставак.)
— о ђавола! узвикну један ловац, курјака сад, или ништа. И човек нанишани.
— Стој! викну Сеген видећи то. Јесте ли луди, господине!
— Ја мислим да нисам, капетане, одговори ловац, дижући пушку, зловољна лица. Држим, да ипак треба што јести. Овде видим само курјаке; а како ћемо их ухватити ако нећемо пуцати?
Сеген ништа не одговори; само показа на лук који Сунце баш тада хтеде запети.
— О! тако је имате право, капетане; молим да ме извините. Био сам заборавио тај комад коске.
Коко узе једну стрелу из тоболца и опроба јој врх својом течношћу. То беше стрела за лов: он је намести на уже и пројури је кроз тело једнога курјака, који оста на месту мртав. Извуче стрелу, избриса је и уби још једнога вука, и редом тако док се пет лешева не простреше по земљи.
— Убите још какву другу животињу, викну неки ловац. Племићи, као ви, треба да имају бар два на ручку.
— Сви се насмејаше тој пошалици; Сунце не чекаше да се моли; уби још једну животињу.
Мислим да ће нам сад ово бити доста за ручак, рече Сунце, извлачећи стрелу и стављајући је опет у тоболац.
— Да, одврати шаљивчина. Ако нам још затреба можемо се опет повратити на посао. Та врста меса добра је кад се једе свежа.
— Имаш право, друже рече неки други; што се мене тиче, ја сам увек радо јео беле курјаке; добро ћу се почастити.
Ловци, смејући со шали њихова друга беху извукли сјајне ножеве, којима у брзо одераше курјаке. Вештина, којом они то извршише, доказиваше да им то не беше ништа ново. Месо би одмах искомадано; сваки узе свој комад и стави на жар.
— Другови! како ви ово зовете? Говеђином или овчетином? упита један између њих, који беше почео да једе.
— На жалост! овчијо — вучетином, одговорише.
При свем том, ово је добро јело. Кад се скине кожа, оно је меко као месо од веверице. По укусу мало личи на козје месо; не налазите ли и ви то?
— Мени више личи на псеће.
— Ни мало није рђаво; боље је но мршава говеђина, која се тако често једе.
— Мени би се чинило мало боље, кад бих био сигуран да овај, кога ја једем није глодао леш, који је на стени.
И човек указа на Диџеров скелет.
То беше страховита помисао, и у свакој другој прилици она би вам проузроковала повраћање.
— Пи! узвикну један ловац, готово сте ме згадили. Таман сам хтео узети печења од ове друге животиње. Сад, кад то рекосте, не могу, јер сам је видео где њушка око окелета пре по што смо доле ишли.
— А ти, стари халапљивче, тебе то ни мало не узнемирује.
То питање би управљено чича Рубе-у, који се озбиљно заузимаше око једног ребра, и ништа не одговори.
– Он? та идите, молим вас, рече неко други, одговарајући у место њега; Рубе је више таквих комада појео у свом животу. Је ли Рубе?
— Јесте, и кад би сте ви морали живети у шуми као ја, били бисте потпуно задовољни кад не бисте морали јести горега меса од вучијег; верујте ми, љубави моје.
— Можда, човечија меса?
…..