Ако се добро будемо владали и ми што пишемо и ви што читате, добићемо можда буџет кроз недељу-две дана. Тако се бар говори у посланичким круговима. Истина тако се говори већ поодавно, још откако се скупштина састала, али овога пута изгледа да том гласу ипак треба веровати. Тако ћемо онда моћи оданути сви колико нас год има, и посланици и влада и цела земља, а нарочито они, који присуствују скупштинским седницама и морају, јадници, да слушају што се на њима говори и што се говорило за ових пет месеца, откако овај скупштински сазив траје.
Друго је питање какав ће овај буџет бити. О томе се сад ништа не може рећи, јер се ништа но зна. Али, кад се узме у вид, да он ни у ком случају не може бити искључиво дело г. Л. Пачуа, пошто је њему тек јуче, тако рећи, пало у део да га изради, а то је и сувише кратак рок, него да су, пре њега, тај исти несрећни буџет за ову годину склапали и г. М. Радовановић по својим теоријама и г. Сава Грујић по здравој памети, — онда се од прилике може знати какав ћемо у опште буџет добити. Пада нам на памет она пословица о многим бабицама, пада сигурно и вама.
Па ипак, није влада крива, ни ова ни она стара, што је све тако било и што буџет данас мора на врат на нос да се ради. Не. Томе су искључиво криви ненормални односи у радикалној странци и радикалном клубу, као год и свему другом што се до сад у Скупштини урадило и што се није урадило. Помирили се, а нису се помирили; ујединили се, а нису се ујединили, те се не зна, ни ко води ту целу огромну странку ни куда треба да је води. Сваки је у њој на свој рачун вођ и сваки би хтео, да сви остали раде онако како он хоће. Не у ситницама, не у споредним питањима, већ у најосновнијим појмовима, чак у погледима на државу разликују се данас они људи који носе исто партијско име и обележје. Не верујете? А чиме би се онда могли објаснити они силни финанцијски посланички предлози у клубу који су, наравно, пропадали и морали да пропадну, али који у исто време најочитије доказују, да јединства, или ако хоћете, правога јединства у радикалној странци данас више нема. Мучи се, петља, крпи, навија, натеже да се одређено и сложно пође напред, па се не може; нема више оне једнодушности и дисциплине, која је некад била најјача страна радикалне партије. То је факт неоспоран, непобитан факт, с којим се мора рачунати.
А то је одиста штета. У тренутку, када је радикална странка требала и морала да да̂ парламентаризму српском сигуран стожер, око којега би се кретао цео државни живот, показало се, да ова није кадра да то учини. Не зато што можда ноће, него што не може. Људи, који су данас у њој, ишли су разним путевима: има их који се нису ништа променили за ових последњих двадесет година, који још и данас верују оно, што им је причала „Самоуправа“ не ова данашња, него она стара. Има их других, који су у току времена одбацили много што-шта из оног првог радикалног агитационог програма, па сасвим друкчије данас гледају на државу и на рад у њој. А у средини између те две крајности налази се много неодређених, несређених елемената, који се поводе час лево час десно, без циља и без плана. И ето зато данашња скупштина, оваква каква је не може ништа да учини, покрај најбоље воље не може.
Хоћете ли да вам причам причу о црвеном врапцу?