Пријепоље, 1. фебруара 1904.
Овамо је изгубљен сваки компас и човек просто не зна, на коју страну да се окрене: у страху од Аустрије претерали смо у верности Султану и саме чистокрвне Турке, и сад место да се обрадују томе и нас пригрле, они нас просто на просто даве. Разлоге за то на оваквом месту и у овакво време тешко је наћи… Сулејман-паша све то добро види и разуме, али му смета то, шта с једне стране крије у дубини душе велику мржњу према Србима, а с друге нема ни потребне енергије да ствар поведе правилним путем. То је политичар старога кова, који мисли да се све може лепим речима, забашуривањем и лажним обећањима. Та слаткоречива политика с једне, аустријско бушкарање са друге и доскорашњи несрећни односи између Србије и Црне Горе с треће стране довели су до таквог стања, које се на први поглед не да разумети: баш у овим крајевима, где би Турска требала да буде мања од макова зрна и да влада потпун ред и мир, дешавају се такве страхоте и врши такав притисак, као нигде више у турској царевини, што ће рећи као нигде више на свету, јер власт одавно није господар ситуације, него поједини зликовци.
Док аустријски агенти облећу сељаке и маме их лажним обећањима, дотле турски голаћи потпаљују и руше српске школе. Турска власт, свесно или несвесно, иде руку под руку са Аустријом и копа гроб својој сопственој царевини… Где она не сме да удари на Србе, ту намигне на зликовце, и ствар брзо иде а људи, жене, деца муче се и убијају, а мал им се односи…
… Једном речи ми вам овамо живимо у мукама: Аустрија нас мрзи, што смо јој окренули леђа; Турци нас даве, што смо им се предали на милост и немилост. Како ли ће тек бити, кад Фејзо и други зликовци дознаду да је Русија заратила с Јапаном? Замислите, још рат није ни објављен, а по варошима се већ осећа нека живост и заједљиво смешкање…
Што нам је најчудније, и Србија и Црна Гора заузимају се за Маћедонију, која је бело перје при нашим јадима, а на овај крај, од кога више зависи судбина српског народа, нико и не помишља. Откуда то, то ми не знамо. Ако Србија и Црна Гора не могу издејствовати једног заступника, звао се он консултовачки агент или како друкче, свеједно, зар не могу сажалити, да овамо пошље бар свог […]? Докле год се у том правцу штогод не учини, овамо се никад не може предвидети, шта носи дан а шта ноћ, и сваки час може букнути жар, који би и Србију и Црну Гору захватио…
Ако оне не виде важност овога краја, за цело грехота је и срамно тражити од голе душе, која се рани овсеницом и живи под турским бичем да она то увиди и да се чува од аустријских колача…