Петроград, 29. јануар 1904.
Рат који је био толико непопуларан учинили су Јапанци својим изненадним нападом популарним. Политика коју је наша дипломација водила на Далеком Истоку, и која је тражила толико жртве и материјалне и моралне (сетите се само наших последњих жртава у Турској), постаје предмет живих дискусија. Нико више не мисли да је она тако плиткоумна, а још мање неумесна и несавремена. Јапан је, потпомогнут са различних страна, био безобзиран у својим претензијама. Његове амбиције прелазиле су далеко сферу наших интереса и задирале су у права која смо ми стекли, а његова дрскост, уверени смо, премаша његове силе…
После првих извешћа у нас је наступила велика узрујаност. Свугде се говори само о рату и о јапанској превари. Можда нико у Русији не осећа тако сваки и најмањи губитак као ми, Петрограђани. Многе су се лађе и градиле у Петрограду, ми смо се дивили њима и присуствовали њихову спуштању у море. Још пре годину дана ови смо испратили Цесаревича, када су га из радионице кронштатске спуштали у Неву, и послали по њему своје поздраве далекој нам браћи на Крајњем Истоку. Изгледа нам као да је и он живи створ, којег смо ма овде однеговали, један део нас самих. И он, наша, можда, најбоља лађа, у коју смо ми наше најлепше наде полагали, са 170 топова најновијег система, са 600 људи команде, да стоји срамно осуђена у унутрашњем заливу, без правог боја, без окршаја када се непријатељ размеће… То боли.
Познато Вам је, шта чини код нас лична иницијатива. Ви знате да она чини много више него ма где другде. Место да се утроши на велика механичка предузећа, као друге, она се троши на побољшање стања бедних и потиштених. Она ту иде до фанатизма. Како је тек расположење у такоме друштву кад осети да држава пати — сваки је рат патња — и да пати неправедно, да је изазвана, увређена.
Осећаји народнога поноса и дубоко укорењена правичност и према себи и према другима потресли су наше друштво до дна. Оно одавна није било занесено ратничком бујицом као сада. Све тражи рата, и старо и младо, и богато и сиромашно, све тражи брзе акције, страшне акције, која уништава, сатире. — Све нуди своје услуге; и студенат и стари ратник и седи професор и младе девојке и грађани престонице и паланчанин и сељак и трговац… Све се дало на посао, ове хоће својим радом да ускори догађаје, сви хоће да учествују у њима, да их крећу.
Руски колос се покренуо. А он је страшан. Страшан је за то што се не боји смрти. Он даје свој живот и за мање ствари, а камо ли за — отаџбину. А то је најстрашније оружје…
Руско друштво живи сада интензивним, пуним животом; ретко му се даје прилика да тако презре своје ја, а у исто време да га тако високо цени. Да се то разуме треба га познавати боље, много боље него што је обично. Тај је осећај заносан и он опија; он само сада у њему и њиме живи.
Руско друштво не тражи само победу…