Дан: 8. фебруар 1904.

  • „Наши људи“

    Бајаги историјске успомене

    Једнога радног дана, ако се не варам у месецу октобру, изашао сам у варош и зачудио се, кад сам видео затворену скоро половину чаршије. Готово сваки други дућан, а по негде и два-три један до другога стоје затворени. Шта ли ово значи? питао сам се и лево и десно, док не наиђе један свечано обучен господин, те га запитам:

    — Молим Вас, зашто је данас затворена скоро цела чаршија?

    — Па данас је Нова Година.

    — Каква Нова Година? зачудим се.

    — Наша, за Бога зар не знате?!

    — А—а—а, „наша“!… Дакле зато?… Бре, ала нас много има!

    Била је ведра ноћ. Свуда светло и јасно. Пун месец искочио високо на небо и с презрењем гледи одозго на престоничку електрику; она, опет, скромна — шта ће — зажмури и ћути. Било је већ доцкан. Улице се испразниле и завладала пријатна, узвишена тишина. Ко не зна, како је то дивна ствар, оваква ноћ! Дође ми, да с Гогољем узвикнем: „Права украјинска ноћ“!… Онда најрадије ходам усамљен, са својим мислима, колико их је Бог дао, идем и с њима разговарам.

    Тако сам и овога пута пошао срцем престоничким, од Славије Калемегдану.

    Гледам Београд, гледам па му се дивим. „Боже, кажем, како је напредовао; како се развио, а како је то све изгледало пре сто година. Просто не може човек да га позна. Постао права европска варош. Ето, како се лепо тај европлук огледа у нашим фирмама. Само од Славије до Калемегдана има преко седамдесет фирама са европским именима. Али таква су имена само последица културе и цивилизације, иначе су то ипак све „наши људи“!

    Идем, дакле, тако, усамљен и полако; читам фирме и свака ми од њих буди историјске успомене и дирљиве слике ми излазе пред очи.

    Ево, да видите и сами. Погледајте, на пример, ту стоји, случајно, баш „Акселрад,“ човек часовничар. Ко њега у овој земљи не зна?… Зна га цела Шумадија. То је потомак оног јуначног Акселрада, што славно паде на Љубићу, крај Рајићева топа. Таман је био понудио Рајићу помаду за бркове, тако рећи за багателу, кад:

    Грмну топ и тане писну,
    Акселрад од страха свисну.
    Из руку му испаде помада
    И тужно леже крај јунака млада
    А вапај јекну кроз армију тад;
    Зачу се писак, раздеже се јад:
    „Гле, где паде јунак млад
    — Акселрад… Акселрад…!“

    Па онда погледајте на оно по туцета Габаја, раштрканих по разним дућанима са разним ортацима:

    Шест Габаја,
    Шест су змаја,
    Славан шест су тића —
    Сви потомци
    Дичних Југовића.

    Било их је, до душе, девет, али су тројица пали, као учитељи и свештеници; од душманске руке у маћедонској пропаганди…

    Сонтаги су под туђинским, западњачким притиском постали Сонтаг; међутим пре првога устанка звали су се Недељковићи. То су они виђени Недељковићи из првих дана нашега буђења, што су капом и шаком давали на џебане и на оружје. Злосрећне тринаесте године морали су напустити отаџбину. Доцније, многи други витезови, што крв своју пролише за слободу златну.

    А Бенков дух међу њима шеће,
    Све их редом теши и нежно облеће.
    — — — — — — — — — —

    Не могадох више издржати и одох даље. „Мануфактурна радња код Васе Чарапића.“

    Овде је радња узела за фирму Васу Чарапића, прво, као познатог кицоша и трошаџију ове бранше, па онда из пијетета према своме деди, храброме српском војводи Бенаројо, који се, — као што је познато, — раме уз раме јуначки борио поред Васе Чарапића.

    Те је секао и десно и лево,
    Разгрно Турке на буљуке
    Све по тројицу на сабљу надево.

    Зато су га и прозвали „Бенаројо“ што долази од његова клицања: „Зар бре на рају?“, па се у оној бојној хуци и мотљавини зар изгубило, р из бре испало а, а се и у у рају помутило у о. И тако је постало Бенаројо.

    Да прескочимо неколицину чији су дедови оставили кости јуначке, на Мишару и на Делиграду, а они продају анзихст-карте и миришљаве сапуне, па да се зауставимо пред једним потомком, којега су претци крвљу својом скупо откупљивали стопу по стопу ове напаћене земљице:

    Велика фирма „Геце Кон“
    Ах, гле, па то је он!
    Та познајем га, сећам се Геце;
    Он канда беше измеђ оне деце,
    Што метуше кавгу око Чукур-чесме;
    Јуначки је викао: „Пуцати се не сме!“
    А с бедема кад загрме топовски тон,
    Сва деца повикаше: да живи Кон!
    Давно је то било…
    И, гле сад!
    Баталио пушку и топ
    — Јади га стисли —
    Те се бави продајом
    Модерних мисли.
  • Телеграми

    Руска опомена. Једно нетачно саопштење.

    Софија. 7 фебруар. (Специјалан телеграм „Политици“). Још у почетку рата са Јапаном, руска влада је известила бугарску владу да ће сматрати као акт непријатељства од њене стране ако буде изазивала или на ма који начин потпомагала устанак у Маћедонији; и да ће, поред свега тога што је заузета на Далеком Истоку енергично настојавати да се у Старој Србији и Маћедонији изведу реформе.

    Потпуно је неистинита вест „Нове Слободне Пресе“ као да је Унутрашња Маћедонска Организација једним прогласом препоручила становништву у Старој Србији и Маћедонији да више не обрађује и не засејава своје њиве, јер ће све то тобож да уништи некакав овогодишњи рат. Та је вест бесмислена и без тога што Старосрбијанци и Маћедонци без жетве не би могли да се исхране, и што се зна да је прошле године баш у време жетве и једино због жетве устанак био обустављен да би се избегла глад.

    Телеграми

    (7. фебруар)

    Цариград. У 7 часова увече. Према портиним саопштењима скопљански валија Шакир-паша ушао је у Ђаковицу 4. ов. месеца.


    Петроград. 7. фебр. по подне. Командант крстарице „Варјаг,“ капетан Руднев телегравише 5. ов. месеца: „Варјаг“ и топовњача „Корејац“ имале су сукоб са јапанском ескадром од шест крстарица и осам торпедњача. Пошто је „Варјаг“ био онеспособљен за борбу, он се вратио са „Корејцем“ код Чемулпа, са њега је скинута посада на стране крстарице а команданти су сами своје лађе бацили у ваздух, да не би пале у руке Јапанцима. Према званичним констатацијама од „Варјагове“ посаде погинули су: 1 официр и 33 војника, 17 војника је тешко рањено и 2 официра су лако рањена. Губитци „Корејеца“ су још непознати.


    Софија. 7 фебр. по подне. Полузванични „Нови Век“ излаже да је бугарској влади дужност да одржава мирољубиве односе са Турском. Турска се међутим труди да спречи извршење рефорама, чинећи за то Бугарску одговорном. Због тога је бугарска влада затворила границу, да би од себе отклонила сваку сумњу да потпомаже устанак.