Дан: 9. фебруар 1904.

Потучена до ноге на Кенигрецу и истиснута за увек из немачких земаља, Аустрија је опет обратила сву своју пажњу на Балканско Полуострво. И политички и трговачки интереси њени упућивали су је тамо, продирање на Балкан постало је за њу животно питање.

Потпомогнута од Немачке, она је одмах после свог пораза на Кенигрецу почела да троши сву своју снагу па Балканском Полуострву. Знајући и осећајући да је њена егзистенција везана за напредак у томе правцу, Аустрија је свима средствима и на све могуће начине, енергично и истрајно радила на томе, да се утврди на Балкану.

Онда су још почела она тајна ровења, интриге, подвале и смицалице, преко којих је Аустрија тежила да дође до свога циља. Босна и Херцеговина била је прва етапа, преко које је Аустрија намеравала да продире даље. Устанак Српскога Народа у Босни и Херцеговини добро јој је дошао; она га је потпиривала и помагала да би се изнело на дневни ред Балканско Питање. У кризи и борба, која је услед тога наступала, Русија је морала неутралитет Аустрије да откупи признањем окупације Босне и Херцеговине.

Али тиме још нису биле задовољене жеље Аустриске Монархије. С тога је она одмах после окупације Босне и Херцеговине с једне стране бесомучно и насилно угушивала српски живаљ и српску националну мисао у окупираним провинцијама, а с друге стране непрестаним интригама и ровењем спремала у оближњим крајевима, у Старој Србији, Арнаутлуку и Маћедонија, терен за незадовољство и за немире, а тиме утирала пут својим освајачким намерама. Да би акција њена била јача и да би могла радити са више изгледа на успех, Аустрија је осим тога за последњу четврт века систематски радила на томе, да спречи самосталан и природан развитак слободних словенских држава на Балканском Полуострву. Она је разним махинацијама непрестано стварала и одржавала и у Србији и у Бугарској унутрашње трзавице које су стално спречавале развитак државне и националне снаге.

Међутим, за цело време тога свог интригантскога рада Аустрија је пред Европом, а особито пред Русијом, изигравала улогу лојалног фактора у одржању европског мира и постојећег стања на Балкану.

Аустрија је дакле с једне стране стално уверавала Европу и Русију како жели мира на Балкану и како ради на консолидовању прилика у балканским државама и покрајинама, а с друге стране је непрестано интригирала у Србији и Бугарској и ровила у Турској. Врхунац успеха у том раду достигла је аустриска дипломација када јој је 1897 године пошло за руком, да склопи са Русијом познати споразум по коме је требало да обе државе искрено раде на томе, да се одржава мир на Балкану и да, не мешајући се у унутрашње ствари балканских држава, помажу консолидовање и снажење њихово.

Русија је искрено прихватила овај споразум, тачно се по њему управљала и савесно испуњавала захтеве његове. Али Аустрија није тако поступила. Она је и после тога споразума наставила свој дотадањи рад. Она је и даље помагала и у Србији и у Бугарској тежњу онога кола људи, које је било њој наклоњено, и које је створило и подржавало сукоб између владаоца и народа, те да на тај начин постигне да у обе ове словенске државе унутрашња питања створе толику забуну и огорчену борбу и да апсорбују целу државну снагу тако да држава, унутрашњим трзавицама ослабљена, постане потпуно неспособна за сваку спољну акцију.

Напоредо с тим радила је Аустрија у исто доба у покрајинама Турске Царевине систематски на томе, да тамо изазове што чешће и што веће сукобе између турских поданика и турских власти, затим и сукобе између појединих народности. Она је подржавала незадовољство словенског елемента у Турској, а у исто доба упућивала је турске власти на издајничке тежње истог тог елемента; она је потпомагала међусобну борбу Срба и Бугара у Маћедонији; она је јавно пред Европом у друштву са Русијом предлагала Турској реформе и гонила Турску да их извршује, а у исто време преко својих конзула и особито преко католичких мисионара подбадала Арнауте да се одупру увођењу рефорама, јер је увођење рефорама управљено против њихових животних интереса.

На тај начин Аустрија је успела да својим интригама створи право врзино коло у Турској, да ослаби Србију и Бугарску, да одржава међусобну борбу Срба, Бугара и Грка у Турској, да изазове конфликте словенског живља са турским властима и Арнаутима, а Арнауте да доведе у сукоб са словенским живљем и званичном Турском.

Велики обрт у Србији у мају прошле године помео је у неколико планове и рад аустриски. С тога се аустриска дипломација и штампа и упела свом снагом и послужила свима средствима, да омете правилан развитак ствари у Србији. Међутим, у колико је мајски обрт у Србији претио да поремети рачуне аустриских државника, у толико је руско јапански рат дао Аустрији могућност и не може бољу бити прилику, да изврши своје планове на којима већ одавно ради.

Стога је Аустрија још одмах после 29. маја, а особито откад је избио руско-јапански конфликт, почела са ванредном енергијом да се спрема против Србије и против Турске. Она је јесенас и зимус учинила силне припреме за случај акције; спремила је све што је потребно за мобилизацију и дислокацију трупа особито у Срему и у Херцеговини; утврдила је и за стратегиске потребе удесила све пруге према Србији и Новопазарском Санџаку. Целу зиму се радило и још увек се ради са грозничавом енергијом на утврђивању и проширењу железничких путева на пругама Нови Сад — Земун, Инђија—Рума — Кленак и Рума — Брод. Осим тога у сремским селима извршен је тачан попис хране, стоке и станова за војне потребе у случају мобилизације. На послетку, један од најважнијих и најсигурнијих момената и доказа како се Аустрија спрема на акцију против Србије и против Турске, то је именовање за врховног команданта војске у Босни и Херцеговини фелдмаршала Алборија, који је до сада био командант првога корпуса у Галицији (дакле корпуса који би у случају рата са Русијом први пошао против Руса), и кога аустриски војни кругови сматрају за најбољега стратега.

Напоредо са тим спремама против Србије и Турске, Аустрија још енергичније но пре ради на томе да изазове у Турској немире, те да тако добије прилику да се умеша и да окупира Стару Србију и Маћедонију. Стога аустриски агенти, конзули и мисионари потпомажу српски живаљ у северним крајевима новопазарског санџака и уверавају устанике да ће их Аустрија помоћи, у исти мах аустриском иницијативом устају Арнаути у Ђаковици на оружје против Турске што хоће да уведе реформе, а званична Аустрија гони Турску да изведе реформни програм.

Званична Аустрија дакле гони Турску да изврши реформе, а аустриски агенти подбадају Арнауте против рефорама и у исти мах помажу Србе и против Арнаута и против турских власти а властима и Арнаутима потказују Србе.

Све то чини Аустрија стога што хоће да се користи руско-јапанским ратом и да пошто пото изазове немире на Балкану да би могла док су још Русији везане руке због рата на Крајњем Истоку, окупирати Стару Србију и Маћедонију.

Дворске вести

Јуче је Краљ присуствовао богослужењу у Саборној цркви, Принцеза Јелена у Наталијиној, Престолонаследник Ђорђе у Савиначкој а Краљевић Александар у Ружици цркви.

Молепствије у Тополи

Како је Краљ био својом слабошћу спречен да присуствује молепствију, које је у овдашњој Саборној цркви приређено од стране грађанства, то је, да би дао видна доказа својих симпатија према руском народу, наредио да се у Тополи у фамилијарној црквици Карађорђевића, приреди молепствије за победу руског оружја.

Дуел кнеза Божидара Карађорђевића

Бечки листови донесе ову вест: „Кнез Божидар Карађорђевић, који је, као што јављају данске новине већ од подужег времена бави у Копенхагену где држи јавна предавања из историје уметности, ићи ће кроз два дана у Хамбург ради једног дуела. Кад је пре кратког времена био у Хамбургу, дошло је између њега и једног господина из Хамбурга до препирке поводом руско-јапанског рата. Кнез Божидар у тој препирци држао је страну Русима, а тај господин Јапанцима. Препирка се свршила тиме, да је кнез Божидар ударио шамар том Хамбуржанину и због тога ће сад бити дуел.“

Убрзавање и скраћивање скупштинског рада

Та фарса из владинога програма изгледа данас од прилике овако: посланици кашљу и ракоље се; председник лено и кроз нос „ставља на гласање“ тачку по тачку законскога предлога о изменама и допунама у царинскоме закону. Известилац [Милић] Радовановић пријатним баритоном ређа, као ђакон Тома јектеније, тачку по тачку овога предлога. На сваку тачку подигне се посланик Ђока Марковић и по нешто рекне; шта? то је потпуно свеједно, јер Скупштина једногласно усваја сваку тачку предлога, пошто се гласање „за“ врши седењем; и тако даље.

Пост у скупштини

Данашњу седницу Народне Скупштине отворио је председник г. Аца Станојевић. На скупу је у скупштинској дворани, при отварању седнице четрдесет и седам (47) посланика и — ниједан министар Секретар скупштински изгледа врло смешна, јер чита пословник потпуно за себе, пошто посланици кашљу, пљују и врло живо ћеретају.

Осам милиона

Финанцијски одбор свршио је у главноме свој рад. Буџет ће дакле кроз који дан доћи пред скупштину. За покриће дефицита изгледа, да ће влада направити зајам од осам милиона динара код Народне Банке.

Одиста?

У јутрошњој бечкој Н. С. Преси изашао је један телеграм њеног берлинског дописника, у којем се тврди, да су, по мишљењу берлинских дипломатских кругова, све вести о арнаутским нередима у Ст. Србији само српске измишљотине. Напротив, тамо влада, вели, највећи ред. Србија протурањем таквих гласова само прави узбуну у намери, да, ако дође једног дана до поделе Турске, имадне права рећи, да Ст. Србија мора припасти њој. Србија, вели се даље у том безочном телеграму, нема никаква права на Ст. Србију, која је само пролазно припадала некад српској држави.

Одиста?

Спрема за свечаност

У суботу 14 ов. мес. биће општа прослава почетка устанка. Толико се зна, али не зна се, ни каква ће та свечаност бити, ни програм њезин. Ако ни због чега другог, а оно због Срба из Војводине, који желе да присуствују тој свечаности, требало би да влада што пре објави цео програм прославе.

Опет Аустриске припреме

Ових дана у највећој журби почиње да се гради железница дуж Саве, Земун—Митровица. Кад се узме у вид, да та пруга никакве трговачке вредности не може имати, већ да се чисто из стратегијских разлога прави онда је јасно, шта Аустрија спрема.

Интересантно је и то, да телефонска пруга Земун—Митровица већ одавно постоји, једина у Хрватској.

Још један доказ

Јутрос је телеграфски наређено, да се одмах почне проширивати земунска железничка станица и магацини око ње. Кредит за то износи 1.700.000 круна.

Наши новци

На данашњој скупштинској седници прочитан је краљев указ, којим се овлашћује мин. финансија да поднесе предлог закона о замени сребрника и о ковању ситног новца од никла и бронзе. По томе предлогу овлашћује се мин. финансија да може сковати и пустити у течај: 700.000 динара у комадима од 0,50; 2.000.000 дин. у комадима од 1 дин; 2.800.000 у комадима од 2 дин; 1.000.000 у комадима од 5 дин; 400.000 дин у комадима од 5 пара и 250.000 дин бронзаног новца од 2 паре.

Изложба у Маршалату

Јуче цео дан маршалат је био препун посетилаца, који су се интересовали за многобројне изложене планове за Краљеву цркву у Тополи. Посетиоци су већином били београдски архитекти и сликари, а сем њих имали смо прилике да видимо и неколико народних посланика.

Паника

Прекјуче је на париској берзи настала права паника. Све државне хартије, нарочито француске и енглеске страшно су пале, а турске су најгоре прошле; оне су пале за 15 процената. Руске су међутим скакале. Цела та паника поникла је отуда што француски меродавни кругови почињу да верују, да ће из руско-јапанског рата да се изроди општи рат.

Паре назад

Министар народне привреде својим решењем, а према извештају контролне комисије који је поднет министру још прошле године, позвао је чланове управног и надзорног одбора Хемиско Техничког Друштва, да у року од два дана положе сав дефицит од 30.000 дин. а да у року од десет дада сазову ванредан збор на коме ће поднети комисиски извештај.

Зашто то?

Јуче око 9 часова пре подне стража која стоји пред Двором забрањивала је свету да иде тим тротоаром и нагонила га, да прелази на другу страну. Ко ли је издао ту наредбу и какви ли су га разлози при томе руководили? До 20. маја такве су забране биле врло честе, али бар сада не треба више да их буде. Тротоар је зато, да се по њему иде и сваки пролазник има право, да иде којом страном хоће.

Општински избор у Нишу

Јуче је био поновни избор општинског часништва у Нишу, али није ништа свршено, јер је збор био покварен.

Концерат Кола Српских Сестара

Синоћни концерат Кола Српских Сестара испао је врло добро. Посетилаца је било толико много, да се једва могло по сали кретати. Концерту је присуствовала и принцеза Јелена, и задржала се до после поноћи. Г. Камароти, оперски певач из Загреба отпевао је одлично неколико песама уз пратњу г-ђе Бинички на гласовиру. Само од улазница, без добровољних прилога пало је преко 600 дин. Принцеза је дала 100 дин. у злату.

Мала уметница

На лепо посећеној прексиноћној забави фонда сиромашних ученика са источног врачара, поред изврсно опремљеног господин Станојевићевог дечијег хора, изазвала је опште дивљење многобројне интелигентне публике мала госпођица Зора Миоковићева, ћерчица г. А. Миоковића секретара мин. нар. привреде. Мала госпођица Зора у прекрасном костиму и красно по цигански очешљана, тако је дивно имитирала циганку, Ненадовићеву „Врачару“, ла је публика била задивљена. Штета би било ако мала Зора не би продужила да негује тај свој природни таленат.

На смрт

У Алексиначком првостепеном суду свршен је претрес убицама шумара при горосечи државних шума: Гаји Јанковићу, Василију Првуловићу и Милану Милосављевићу, и суд их је својом пресудом осудио све на смрт, коју је и Касација оснажила.

И ако је већ почео да рачуна са великим политичким подвизима који, најчешће, воде рату, јапански се народ, изгледа није одрекао онога тихог задовољства које дају књижевност и уметност. И сада кад је већ двадесета век у пуноме јеку, Јапанци су остали песнички народ. Његовим је сликарима довољно неколико потеза кинеским мастилом па да изазову драж каквога цвета, жене или предела: скоро сваки Јапанац може у три, четири стиха да изрази драж пролећа:

Јапанска је поезија врло стара. Створили су је ратници; велики јунаци старога Јапана у њој су налазили одмора после својих јуначких подвига. Још у трећем веку, пошто је за три године све своје поданике ослободио пореза, мирољубиви Нинтуко Тено певао је:

Са висине моје палате,
Посматрам поље;
Свуда се диже дим,
Сигуран знак радости мога народа.

Нема ни једнога чији лонац није поред ватре!

У дванаестом веку поезија је у тако великој части да се витези у стиховима договарају на бојноме пољу. Али је херојске поезије одавна нестало. Јуначка се дела не певају више. Модерни Јапанци воле још по каткад да наведу који стари стих; али они сада састављају само врло кратке песме, од четири стиха, по некад и два: управо толико речи колико је потребно да изазову мисао, утисак или слику: ову врсту поезије негује сваки Јапанац: сељак и мрнар, акробата и трговац. Један трговац изгуби своју десетогодишњу кћер; на изјаву саучешћа једнога Европљанина он одговара у стиховима:

Како могу више да се смејем!
Кије нема више.
Зашто и да плачем?
Живот је прљав;
Да не би моје дете било у додиру с њиме,
Богови су га узели.

Једна жена из народа, пошто је побегла од мужа, опет се враћа к њему, пуна кајања, али је он одбија с брачнога огњишта. Она му пева:

Ако би се непоправљиво могло да поправи,
Онда би то могло једино — сузама!

Она је заслужила опроштај.

С пролећа, кад цео Нипон иде као на хаџилук у цветне воћњаке, у поезији завлада читав раскош од боја и мириса. Из дана у дан, новине држе народ у току о стању пупољака јер Јапанци с нестрпљењем вребај неизвестан тренутак када „славују последњи снежни праменови изгледају као прве шљивине крунице“. Али ни сама шљива, која је кинескога порекла, нема ону огромну популарност коју има трешња, за коју традиција вели да је рођена на јапанскоме земљишту. Она је краљ дрвећа. „Ако вас ко запита о духу правога Јапанца, саветује песник Мотари, одговорите му: његов је дух као трешња што шири свој мирис кад се сунце рађа“.

Један млад књижевник питао је славног критичара Кајану шта се треба да расправља у поезији. Тек што је довршио своје питање, а један продавац туцаног пасуља приђе певајући свој продавачки рефрен. У место да одговори ученику, учитељ, настављајући у стиховима продавчеву песму, нареди својој служавки да купи туцана пасуља. Тиме је хтео да каже да је сваки предмет добар кад се добро расправља. То значи да реализам заузима знатно место у модерној јапанској поезији. Али се у тој рафинираној земљи највише цене генијалне мисли. Једна жена, Кијо, написала је ова три стиха:

Један који се по други пут оженио
Узео је ђерам од конопца са кладенца!
Ко ће ми дати воде?

Кијо је славна има већ читаво столеће са својих нежних стихова о цвећу. Барон Кавагуши, министар царске куће, морао је, 1901, због интрига, дати оставку. Барон пошље штампи ово саопштење у стиховима:

Прошлост је само облак;
Будућност је киша,
Или ломљиви снежни кип.
Стога, збогом!
Јадна зимска мушица!
Она пропада јер је гоне.

Конкурси за поезију су омиљени. Они бивају у самоме двору, о новој години; у њему учествују сви принчеви па и сам цар. Они се објављују у свима листовима и као награде дају се књиге чија цена варира између једног и дванаест динара. За ове скромне суме добију се често добри стихови, а каткад чак и добра филозофија:

„У овоме свету, пева један награђени песник, нема већег задовољства од спавања, само глупаци устају и раде.“

(Наставак.)

Е лепо, нека један од нас узјаше на индијанчева коња; ма који од нас то може учинити као год и ја, нека пређе стазу Паха и побаца те стреле како ће им врхови бити окренути југу и ако Навајци не пођу тим путем док не стигну Пахе, ја вам остављам своју косу за једну лулу најгорег дувана из Канчуке.

— Живио! право каже! право каже! Живио стари Рубе! узвикнуше сви ловци на један мах.

— Они неће разумети за што је он узео тај пут, али то не чини ништа. Познаће стреле и то је доста. Док се они доле буду враћали, ми ћемо ићи да баратамо њино јело; имаћемо довољно времена да се извучемо из опасности и вратимо натраг.

— До, врага тако је!

— Наша група, настани Рубе, не мора долазити до извора пињонскок ни сада, а ни после. Она може прећи ратну стазу, мало више, близу Хелија, и спојити се о нама с друге стране брега, где има огромно дивљачи.

— Стара земља Мисирска претрпана је њоме. Неопходно је потребно туда да прођемо; не треба ни помишљати да овуда нађемо дивљих бикова после лова, који су Индијанци приредили.

— Све је тако, рече Сеген, Треба да обиђемо брдо, пре но што наиђемо на буфалове. Индијски ловци истребили су их из Ланоса. Тако дакле, на пут! одмах на посао. Имамо још два сахата до заласка Сунца. Чиме треба да почнемо, Рубе? Ви сте нам пружили план у целини; обраћам се вама и за појединости.

— Добро, по моме мишљењу, капетане, прво што треба да чинимо, то је да пошљемо једнога човека, да у највећем галопу одјури на место, где је трупа скривена; он ће их провести преко стазе.

— Где мислите да треба да је пређу?

Од прилике на двадесет миља на север одавде, има једно сухо и чврсто место, место на коме трагови не остају. Ако умеју тамо наћи се, неће оставити отиска који би се могло приметити. Ја бих узео на се, да пустим да туда прође читав низ вагона бентске компаније а да ни најокорелији Индијанац не буде у стању да позна траг; то бих слободно узео на се.

— Одмах ћу послати једнога човека. Овамо, Саише! имате добра коња, а познајете земљиште. Пријатељи су нам скривени на двадесет миља одавде, пажљиво их проведите дуж обале, као што је речено. Наћи ћете нас на северној страни брега. Можете јурити сву ноћ и с нама се наћи у зору. Идите!

Тореро не одговорив ништа, одвеза свога коња, ускочи на њ и упути се галопом северо-западу.

— Срећом, рече Сеген, пратећи га оком неколико тренутака, они су свуд унаоколо разрили земљиште; иначе трагови наше последње борбе могли би нас скупо стати.

— С те стране нема опасности, рече Рубе; али кад одемо одавде, нећемо више ићи њиним путем. Ускоро би нам пронашли траг. Треба да нађемо пут, на коме не остају трагови. И Рубе показа камениту стазу која се пружаше на север и југ, кружећи подножје брега.

— Да, ићи ћемо тим путем; ту нећемо оставити никаква трага. А после?

— Друга ми је мисао да се отарасимо оне лешине, доле што је.

И трапер, рекав то, указа покретом главе на Јампориков скелет.

— Истина, то сам био заборавио. Шта ћемо с тим да чинимо?

— Закопајмо га, рече један човек.

— Уха! не. Спалимо га! предложи неки други.

— Да, то је боље, рече трећи.

Осташе при овом последњем. Скелет однеше доле; мрље крви брижљиво убрисаше са стена; лубању разбише великим ножем, кости издробише; затим све ставише на ватру заједно са гомилом костију од дивљачи, готово већ претвореном у угаљ под пепелом. Само би какав анатомист могао ту наћи трагове човечијег скелета.

— А сад, Рубе, стреле?

— Ако ћете ме оставити то да радим са Билим Гарејом, ја држим да ћемо ми то удесити тако, да стрпамо ту све Индијанце из земље. Имамо готово три миље да пређемо, али ћемо се вратити пре но што ви будете готови за пушењем тикви, ведрица и осталом опремом за пут.

— Врло добро! узмите стреле. Довољна су четири момка, рече Рубе, извадив четири стреле из тоболца. Заддржите остало. Требаће нам вучијега меса пре но што пођемо. Нећемо наћи никакве друге животиње, догод не обиђемо брдо. Били! узјаши коња тога Наваја. То је леп коњ; али ја не бих дао моју стару кобилу за читав ескадрон таквих. Узми једно од тих црних пера.

Стари ловац откиде једно нојево перо из Дакомина шлема, па настави.

(Наставиће се)

Ове несрећне земље имају специфичке знаке који показују да је пролеће ту. Комите, Арбанаси, интерпелације у енглеском парламенту и аустроугарским делегацијама. Устанички покрет све више показује знаке живота, и устаници су у битољском вилајету већ имали неколико крвавих сукоба с турском војском. Да ли ће ови сукоби у ово доба године остати усамљени или су они само пролог овогодишње маћедонске драме, видећемо ускоро. Онда ћемо се тек уверити о гласовима из Софије и Беча да ће комитети обуставити покрет док не виде хоће ли реформна акција имати каквих резултата или не. О томе су нам нешто јавили чак из Беча. Католички архијепископ у Софији Д-р Менини био је ономад у Бечу да реферише цару о намерама маћедонских комитета, одакле је отпутовао у Рим да реферише папи о истој ствари. Д-р Менини је чак означен као повереник маћедонских комитета. Само што његово пуномећство није изближе означено. У Софији има пуно маћедонских комита. У овом тренутку је једино меродавна Унутрашња Маћедонска Организација, и врло је сумњиво да је она Д-р Менинију поверила ма какву мисију. Како било да било, овај католички првосвештеник говорио је у име неког маћедонског комитета. По њему, комитети ће обуставити своја револуционарна ровења, да би споразумне силе имале потпуно одрешене руке у својој реформној акцији, и да Турска не би имала никаквих изговора за своју опозицију против рефорама. Ако је ово тачно, онда је одлука комитета у овоме тренутку мудра, и они могу само вршити један притисак да реформна акција иде брже.

Али кад комите престају, појављују се Арбанаси. Опозиција порези на стоку претворила се опозицију реформној акцији. Арбанаси су у Турској најефикасније оруђе против словенског елемента. У последњем тренутку њима се само да један дискретан миг из Јилдиза или са другог ког места и они су на ногама. Сав рачун редовно плаћају Срби. Ви знате шта се у овом тренутку догађа између Ђаковице и Призрена.

Нису само Арбанаси рђаво расположени према овој реформној акцији. Има и великих сила које су нерасположене али не према ономе скромном мирцштегском програму него због тога што Русија води прву реч у овој акцији. Тек што је избио руско-јапански рат, руски су га противници већ употребили као аргуменат да садашњу реформну акцију треба заменити другом коју би водила друга група сила у којој не би било Русије која од сада, како они воле да кажу, неће моћи да врши своју мисију. Једном речи, у реформној би акцији Енглеска желела да води прву реч. Али као да јој то неће испасти за руком. Руска влада је већ неколико пута, последњи пут преко „Политичке Кореспонденције“, нагласила своју чврсту одлуку да сада више него икад употреби сав свој утицај да се на Балкану одржи територијални status quo и да се убрза извршење мирцштегског реформног програма. Русија и [поред заплета] у Источној Азији, увек има довољно снаге да своје захтеве у Цариграду снажно потпомогне. У Енглеској то врло добро знају. Стога је, одговарајући на једну интерпелацију у Доњем Дому, енглески министар спољних послова, лорд Лнесдаун, изјавио да он уопште још увек одобрава мирцштегски програм. Он нарочито очекује добре резултате од реорганизације жандармерије, и поновио је, што је већ толико пута казао, да, у случају неуспеха руско-аустријске акције, Енглеска задржава право да учини нове предлоге. Али, додао је он, зато још није дошао тренутак. У Енглеској знају врло добро да на енглеску иницијативу не би пристале ни Француска, ни Италија, ни Немачка.

Изјаве графа Голуховског су нам већ и сувише познате. Њих је још потенцирао граф Тиса у угарској делегацији. Он је пре неки дан рекао да ће се рускоаустријски споразум одржати чак и у оном случају кад би обе владе биле принуђене да преузму енергичније мере.

И тако енглески „згодан тренутак“ много зависи од обрта на руско-јапанском бојишту, и изгледа да ће Енглеска тај тренутак узалуд очекивати. Али кад се утиша страховита бура на Далеком Истоку, онда ће тек Русија имати реч.