(Наставак.)
Е лепо, нека један од нас узјаше на индијанчева коња; ма који од нас то може учинити као год и ја, нека пређе стазу Паха и побаца те стреле како ће им врхови бити окренути југу и ако Навајци не пођу тим путем док не стигну Пахе, ја вам остављам своју косу за једну лулу најгорег дувана из Канчуке.
— Живио! право каже! право каже! Живио стари Рубе! узвикнуше сви ловци на један мах.
— Они неће разумети за што је он узео тај пут, али то не чини ништа. Познаће стреле и то је доста. Док се они доле буду враћали, ми ћемо ићи да баратамо њино јело; имаћемо довољно времена да се извучемо из опасности и вратимо натраг.
— До, врага тако је!
— Наша група, настани Рубе, не мора долазити до извора пињонскок ни сада, а ни после. Она може прећи ратну стазу, мало више, близу Хелија, и спојити се о нама с друге стране брега, где има огромно дивљачи.
— Стара земља Мисирска претрпана је њоме. Неопходно је потребно туда да прођемо; не треба ни помишљати да овуда нађемо дивљих бикова после лова, који су Индијанци приредили.
— Све је тако, рече Сеген, Треба да обиђемо брдо, пре но што наиђемо на буфалове. Индијски ловци истребили су их из Ланоса. Тако дакле, на пут! одмах на посао. Имамо још два сахата до заласка Сунца. Чиме треба да почнемо, Рубе? Ви сте нам пружили план у целини; обраћам се вама и за појединости.
— Добро, по моме мишљењу, капетане, прво што треба да чинимо, то је да пошљемо једнога човека, да у највећем галопу одјури на место, где је трупа скривена; он ће их провести преко стазе.
— Где мислите да треба да је пређу?
Од прилике на двадесет миља на север одавде, има једно сухо и чврсто место, место на коме трагови не остају. Ако умеју тамо наћи се, неће оставити отиска који би се могло приметити. Ја бих узео на се, да пустим да туда прође читав низ вагона бентске компаније а да ни најокорелији Индијанац не буде у стању да позна траг; то бих слободно узео на се.
— Одмах ћу послати једнога човека. Овамо, Саише! имате добра коња, а познајете земљиште. Пријатељи су нам скривени на двадесет миља одавде, пажљиво их проведите дуж обале, као што је речено. Наћи ћете нас на северној страни брега. Можете јурити сву ноћ и с нама се наћи у зору. Идите!
Тореро не одговорив ништа, одвеза свога коња, ускочи на њ и упути се галопом северо-западу.
— Срећом, рече Сеген, пратећи га оком неколико тренутака, они су свуд унаоколо разрили земљиште; иначе трагови наше последње борбе могли би нас скупо стати.
— С те стране нема опасности, рече Рубе; али кад одемо одавде, нећемо више ићи њиним путем. Ускоро би нам пронашли траг. Треба да нађемо пут, на коме не остају трагови. И Рубе показа камениту стазу која се пружаше на север и југ, кружећи подножје брега.
— Да, ићи ћемо тим путем; ту нећемо оставити никаква трага. А после?
— Друга ми је мисао да се отарасимо оне лешине, доле што је.
И трапер, рекав то, указа покретом главе на Јампориков скелет.
— Истина, то сам био заборавио. Шта ћемо с тим да чинимо?
— Закопајмо га, рече један човек.
— Уха! не. Спалимо га! предложи неки други.
— Да, то је боље, рече трећи.
Осташе при овом последњем. Скелет однеше доле; мрље крви брижљиво убрисаше са стена; лубању разбише великим ножем, кости издробише; затим све ставише на ватру заједно са гомилом костију од дивљачи, готово већ претвореном у угаљ под пепелом. Само би какав анатомист могао ту наћи трагове човечијег скелета.
— А сад, Рубе, стреле?
— Ако ћете ме оставити то да радим са Билим Гарејом, ја држим да ћемо ми то удесити тако, да стрпамо ту све Индијанце из земље. Имамо готово три миље да пређемо, али ћемо се вратити пре но што ви будете готови за пушењем тикви, ведрица и осталом опремом за пут.
— Врло добро! узмите стреле. Довољна су четири момка, рече Рубе, извадив четири стреле из тоболца. Заддржите остало. Требаће нам вучијега меса пре но што пођемо. Нећемо наћи никакве друге животиње, догод не обиђемо брдо. Били! узјаши коња тога Наваја. То је леп коњ; али ја не бих дао моју стару кобилу за читав ескадрон таквих. Узми једно од тих црних пера.
Стари ловац откиде једно нојево перо из Дакомина шлема, па настави.
(Наставиће се)