Потучена до ноге на Кенигрецу и истиснута за увек из немачких земаља, Аустрија је опет обратила сву своју пажњу на Балканско Полуострво. И политички и трговачки интереси њени упућивали су је тамо, продирање на Балкан постало је за њу животно питање.
Потпомогнута од Немачке, она је одмах после свог пораза на Кенигрецу почела да троши сву своју снагу па Балканском Полуострву. Знајући и осећајући да је њена егзистенција везана за напредак у томе правцу, Аустрија је свима средствима и на све могуће начине, енергично и истрајно радила на томе, да се утврди на Балкану.
Онда су још почела она тајна ровења, интриге, подвале и смицалице, преко којих је Аустрија тежила да дође до свога циља. Босна и Херцеговина била је прва етапа, преко које је Аустрија намеравала да продире даље. Устанак Српскога Народа у Босни и Херцеговини добро јој је дошао; она га је потпиривала и помагала да би се изнело на дневни ред Балканско Питање. У кризи и борба, која је услед тога наступала, Русија је морала неутралитет Аустрије да откупи признањем окупације Босне и Херцеговине.
Али тиме још нису биле задовољене жеље Аустриске Монархије. С тога је она одмах после окупације Босне и Херцеговине с једне стране бесомучно и насилно угушивала српски живаљ и српску националну мисао у окупираним провинцијама, а с друге стране непрестаним интригама и ровењем спремала у оближњим крајевима, у Старој Србији, Арнаутлуку и Маћедонија, терен за незадовољство и за немире, а тиме утирала пут својим освајачким намерама. Да би акција њена била јача и да би могла радити са више изгледа на успех, Аустрија је осим тога за последњу четврт века систематски радила на томе, да спречи самосталан и природан развитак слободних словенских држава на Балканском Полуострву. Она је разним махинацијама непрестано стварала и одржавала и у Србији и у Бугарској унутрашње трзавице које су стално спречавале развитак државне и националне снаге.
Међутим, за цело време тога свог интригантскога рада Аустрија је пред Европом, а особито пред Русијом, изигравала улогу лојалног фактора у одржању европског мира и постојећег стања на Балкану.
Аустрија је дакле с једне стране стално уверавала Европу и Русију како жели мира на Балкану и како ради на консолидовању прилика у балканским државама и покрајинама, а с друге стране је непрестано интригирала у Србији и Бугарској и ровила у Турској. Врхунац успеха у том раду достигла је аустриска дипломација када јој је 1897 године пошло за руком, да склопи са Русијом познати споразум по коме је требало да обе државе искрено раде на томе, да се одржава мир на Балкану и да, не мешајући се у унутрашње ствари балканских држава, помажу консолидовање и снажење њихово.
Русија је искрено прихватила овај споразум, тачно се по њему управљала и савесно испуњавала захтеве његове. Али Аустрија није тако поступила. Она је и после тога споразума наставила свој дотадањи рад. Она је и даље помагала и у Србији и у Бугарској тежњу онога кола људи, које је било њој наклоњено, и које је створило и подржавало сукоб између владаоца и народа, те да на тај начин постигне да у обе ове словенске државе унутрашња питања створе толику забуну и огорчену борбу и да апсорбују целу државну снагу тако да држава, унутрашњим трзавицама ослабљена, постане потпуно неспособна за сваку спољну акцију.
Напоредо с тим радила је Аустрија у исто доба у покрајинама Турске Царевине систематски на томе, да тамо изазове што чешће и што веће сукобе између турских поданика и турских власти, затим и сукобе између појединих народности. Она је подржавала незадовољство словенског елемента у Турској, а у исто доба упућивала је турске власти на издајничке тежње истог тог елемента; она је потпомагала међусобну борбу Срба и Бугара у Маћедонији; она је јавно пред Европом у друштву са Русијом предлагала Турској реформе и гонила Турску да их извршује, а у исто време преко својих конзула и особито преко католичких мисионара подбадала Арнауте да се одупру увођењу рефорама, јер је увођење рефорама управљено против њихових животних интереса.
На тај начин Аустрија је успела да својим интригама створи право врзино коло у Турској, да ослаби Србију и Бугарску, да одржава међусобну борбу Срба, Бугара и Грка у Турској, да изазове конфликте словенског живља са турским властима и Арнаутима, а Арнауте да доведе у сукоб са словенским живљем и званичном Турском.
Велики обрт у Србији у мају прошле године помео је у неколико планове и рад аустриски. С тога се аустриска дипломација и штампа и упела свом снагом и послужила свима средствима, да омете правилан развитак ствари у Србији. Међутим, у колико је мајски обрт у Србији претио да поремети рачуне аустриских државника, у толико је руско јапански рат дао Аустрији могућност и не може бољу бити прилику, да изврши своје планове на којима већ одавно ради.
Стога је Аустрија још одмах после 29. маја, а особито откад је избио руско-јапански конфликт, почела са ванредном енергијом да се спрема против Србије и против Турске. Она је јесенас и зимус учинила силне припреме за случај акције; спремила је све што је потребно за мобилизацију и дислокацију трупа особито у Срему и у Херцеговини; утврдила је и за стратегиске потребе удесила све пруге према Србији и Новопазарском Санџаку. Целу зиму се радило и још увек се ради са грозничавом енергијом на утврђивању и проширењу железничких путева на пругама Нови Сад — Земун, Инђија—Рума — Кленак и Рума — Брод. Осим тога у сремским селима извршен је тачан попис хране, стоке и станова за војне потребе у случају мобилизације. На послетку, један од најважнијих и најсигурнијих момената и доказа како се Аустрија спрема на акцију против Србије и против Турске, то је именовање за врховног команданта војске у Босни и Херцеговини фелдмаршала Алборија, који је до сада био командант првога корпуса у Галицији (дакле корпуса који би у случају рата са Русијом први пошао против Руса), и кога аустриски војни кругови сматрају за најбољега стратега.
Напоредо са тим спремама против Србије и Турске, Аустрија још енергичније но пре ради на томе да изазове у Турској немире, те да тако добије прилику да се умеша и да окупира Стару Србију и Маћедонију. Стога аустриски агенти, конзули и мисионари потпомажу српски живаљ у северним крајевима новопазарског санџака и уверавају устанике да ће их Аустрија помоћи, у исти мах аустриском иницијативом устају Арнаути у Ђаковици на оружје против Турске што хоће да уведе реформе, а званична Аустрија гони Турску да изведе реформни програм.
Званична Аустрија дакле гони Турску да изврши реформе, а аустриски агенти подбадају Арнауте против рефорама и у исти мах помажу Србе и против Арнаута и против турских власти а властима и Арнаутима потказују Србе
Све то чини Аустрија стога што хоће да се користи руско-јапанским ратом и да пошто пото изазове немире на Балкану да би могла док су још Русији везане руке због рата на Крајњем Истоку, окупирати Стару Србију и Маћедонију