Дан: 10. фебруар 1904.

Према приликама у којима се налазимо питање о српско-хрватском споразуму је од необичне важности по све балканске Словене. Овај лепи чланак написао је уредник „Србобрана“ г. Св. Прибићевић специјално за „Политику“. И ако је подужи, ми молимо наше читаоце, да га с пажњом прочитају. — Ур. „Пол.“.

Питање о споразуму Срба и Хрвата „парадира“ још увијек у комплексу неријешених словенских конфликата. Можда је баш то фатално, што се по један и други народ отвара и сувише лијепа перспектива при самој помисли на дефинитивно ријешење српско-хрватског сукоба. Заинтересовани њемачко-мађарски политички фактори гледају у српско-хрватском споразуму пертурбацију својих циркла и појављују се увијек, код сваке споразумне акције, са својим закулисним интригама. Јер она добра, која би овај споразум донео и Србима и Хрватима одвише би била непробављива и за велики апетит њемачко-мађарски у питањима источне политике. И за то се српско-хрватски спор подржава вјештачким средствима без сумње и данас са свом оном окретношћу и спретношћу, која карактеризује бечку, и са свом безобзирношћу, која обиљежава мађарску званичну политику. Ова факта нису до душе довољна, да потпуно објасне досадашње неуспјехе у питању српско-хрватске слоге и споразума, али се свакако високо морају таксирати као препоне сређивању међусобних српско-хрватских односа. А да ова факта могу овако поразно дјеловати на споразумну акцију Срба и Хрвата, не треба доказивати српским политичарима у Краљевини, која послије преврата од 29. маја прошле године има и сувише много разлога, да се потужи на сплетке бечког „Ballplatza.“

Посљедице српско-хрватског спора од недогледне су штете по интересе Срба и Хрвата, као и по будућност њихове заједничке отаџбине. Овај је спор везао и српску и хрватску снагу за територију краљевине Хрватске и Славоније и тако је ова земља још увијек неутрализована на догледу сваке спољне акције. Ово се најбоље огледа у нашим односима према краљевини Угарској. Хрватска и Славонија осуђена је на то, да in continuo води политику граваминалну, јер су због српско-хрватског спора наши унутрашњи односи тако неконсолидовани, да Срби и Хрвати немају ни те подобности, да основни земаљски закон о државно-правној автономији своје отаџбине сачувају од мађарских повреда. Но то још није све.

Хрватска и Славонија једина је словенска земља у монархији, која по позитивном праву има какву такву државно правну автономију (самосталност просвјете, судства и унутарње управе). Али у компликованој једначини аустро-угарске политике она је исто тако negligeable свађе као каква провинција у рангу Корушке или Штајерске. У овој очајној кризи, која данас потреса основима монархије, она је управо безгласна. Њезина присутност бриљира само код делегационих ручкова. А ово све не би могло бити, да је српско-хрватски спор, бар у основним питањима, до данас био изглађен.

J’accuse, j’accuse… Но не оптужујем без сваког разлога. Хрватска и Славонија је лијепа јабука, о коју се отимају бечка и пештанска политика. Но под цијену извјесних концесија Беч је од увијек био приправан, да нашу отаџбину жртвује апетиту мађарском. Ово није самовољан закључак, него проста логика историје, која се у овом правцу развијала од цетинског избора до мађарских натписа на жељезничким станицама. Данас је Пешта неограничени господар ситуације у Загребу. А српске и хрватске народне странке због своје несагласности у српско-хрватском питању nolentes volentes морају да подносе у народном представништву већину мађаронску. И то нам објашњава и оне повреде државно правне автономије и ону активност Хрватске и Славоније у опћој политици монархије код — делегационих ручкова.

У последње вријеме много се у српској јавности говорило и дискутовало о српско-хрватском споразуму. Било је и таквих гласова, који су овај споразум приказивали као ствар свршену бар у главним, основним потезима. Нарочито су овакве вијести доносили органи јавног мнијења у Српској Краљевини, који су од увијек научени, да на положај Срба и Хрвата гледају кроз призму братске слоге. Ово је до душе много часно и похвално, јер доказује савршену чистоту њихових интенција у овом питању, али је уједно и подобно да сентименталним душама цио положај представи у сувише ружичастим сликама. А од илузије до разочарања само је један корак.

Овакви закључци нису до душе комбиновани без икаква повода и разлога. Прошле године устао је био хрватски народ en mase против бирократско-жандарске унутарње политике грофа Куена. Српски народ могао је деконцертовати овај покрет и паралисати његов утисак, да је осветољубивост у њега била јача од здравог разбора, братске љубави и словенских осећаја. Пешта је можда на то и рачунала послије септембарских догађаја, али се у рачуну до изненађења преварила, јер су српске симпатије поред свих милозвучних, сиренских гласова из Пеште биле и остале на страни хрватској. Па ако је гроф Куен поводом овога покрета пао у Хрватској, да за час и на час васкрсне у Угарској, заслужни су за то и Срби. Другу слику српско-хрватске слоге у прошлој години пружа нам борба далматинског сабора против Хандлове језичне основе, која је ишла за германизацијом земаљских уреда у Далмацији. Српска позиција против централистичких и германизаторских тежња бечких била је И радикалнија и јаснија од опозиције хрватске и може се готово као тачно узети, да је својом одлучношћу изазвала неподијељене симпатије са стране хрватских далматинских странака. Складан акорд српско-хрватски дјеловао је у Бечу као каква разорна бомба, али је уједно утврдио код родољубивих Срва и Хрвата вјеру у сретније и љепше дане. Хандл је узмакао са својом основом, а тријемови далматинске саборнице тресли су све од поздрава народној побједи.

Но ове двије слике само су момент фотографије из наше најближе прошлости. Сваки закључак о споразуму Срба и Хрвата, односно српске и хрватске политике на основи ових симпатичних, али уједно и сингуларних појава, био би одвише брз и преурањен. Оне су само изгладиле најоштрије циљеве у конфликту српско-хрватском, али их нису повадиле и почупале, тако да би они били безопасни по даљи развитак наших односа.

Подвојеност Срба и Хрвата у главном се односи на питање унутарњих српскохрватских односа у самој краљевини Хрватској и Славонији и на питање балканске политике аустроугарске монархије. Главна тежња српске политике у Хрватској и Славонији садржана је у захтјеву, да се српско питање ријеши законодавним путем на основи равноправности српскога народа с хрватским. Срби не траже као Руси у Галицији, да се земља подијели у двије одвојене законодавне и управне сфере, српску и хрватску. Они усвајају принцип цјелокупности државног законодавства и управе, али захтијевају неопозивно и енергички, да земаљски сабор узакони равноправност српскога имена с хрватским, ћирилице с латиницом, српско-православне цркве с римокатоличком, слободно и неограничено употребљавање српске заставе, и т. д. захтевају дакле, да се спољни знакови српског народног живота заштите позитивним законом у интересу слободног развитка српске народне индивидуалности. Кад ово не би тражили, потписали би сами себи као народу смртну осуду. А ипак у овим захтјевима нема никакве опасности ни по земљу, ни по зрело схваћене интересе хрватске. Опасност може бити само имагинарна и измислити је може само бујна уобразиља какве донкихотске романтике. И трпјети од оваквог ријешења српског питања може само једино и искључиво онакав шовинизам хрватски, који, по узору мађарском конфундира појам државе и народа.

Правилно и праведно ријешење српског питања баш напротив у еминентном је интересу наше отаџбине. Хрвати врло добро знају, да је Српство у Хрватској и Славонији свакидашњи плебисцит. Биће им познато и то, да се жив народ не може уништити никаквим декретима, још мање којекаквим спиралним теоријама. А научили су свакако и то, да су најљепше странице у новијој историји наше отаџбине исписане химнама српско-хрватском споразуму, као залогу љепше будућности. 1848. г. истргао је Хрватску и Славонију из чељусти мађарске само српско-хрватски споразум. Данашња државно-правна погодба између наше отаџбине и краљ. Угарске плод је заједничке уставне борбе сједињених Срба и Хрвата. Једнако је дошло и до ревизије ове погодбе. И за све, што смо постигли на државно-правном и уставном подручју можемо захвалити само снази овога споразума. А како нам је данас, гдје се о српско-хрватском споразуму може говорити једино у реминисценцијама, осјећамо сви, и гдје ријечи не стижу, то исказују болни вапаји…

Српско-хрватски спор има и своју ширу основу, која је у вези са спољном политиком монархије. Послије окупације Босне и Херцеговине ојачала је код Хрвата нада, да ће се Аустро-Угарска моћи, да преобрази на федералистичкој подлози. За право, васкрсла је код њих идеја словенске Аустрије, која је била покопана државно-правном погодбом између Угарске и Аустрије 1867. г. Анексијом Босне и Херцеговине оснажио би се утицај словенске расе у Аустро-Угарској и идеја словенске Аустрије била би ближе својој мети последњој. А куд би се Босна и Херцеговина могла анектовати, него природно Хрватској и Славонији…?!

Као антитеза овој идеји избила је мисао српска, народна. И овде је дошло до трагичног сукоба. Срби се нису могли занијети пропагандом анексије. Не само за то, што би се анексијом Босне и Херцеговине тежиште српске народне снаге пренијело у Аустро-Угарску. Нису могли ни за то, што не вјерују У идеју словенске Аустрије. Док би се мјеродавни фактори у Бечу поставили на ово гледиште, одбили би се Нијемци и Мађара као предентисте. Ту би настао лом очајан и беспримјеран… и in praxi би се доказало, да је идеја словенске Аустрије утопија.

Српско-хрватски односи далеко су још дакле од оног стадија, гдје би их жељели да виде српски родољуби из Краљевине. Хрватска политика није све до сад конкретизовала своје погледе на српско питање. Ми још ни данас не знамо, како солидни хрватски опозициони кругови мисле о српским захтјевима. Ми од свега тога не знамо ништа и ако би било од потребе, да знамо — све. Ова неодређеност, управо ова безбојност хрватске странке права у српском питању не може послужити као основа за братски споразум. А о проблематичној вриједности платонских симпатија давно смо већ на чисто.

Хрватска опозиција колеба се још увијек између реализма младе хрватске генерације и старчевићанске догматике старијих. А ова догматика буквални је хрватски превод с оригинала мађарског. Њезина је садржина основана на државно-правном гледишту, које је по свом извору аристократско, по својим средствима антикварно-политичко, а по својим циљевима ултра-шовинистичко. И као што мађарска државно-правна теорија утапа немађарске народе у јединствени политички народ мађарски, тако и хрватско државно-правно гледиште брише српски народ, да га упије у политичком народу хрватском. А ово је заблуда, заблуда бескрајна, тим прије што ни примјер мађарски није најсретније изабран. Јер ко јамчи, да ова политичка умјетност, околностима одустати од својих захтева и сачекати боље прилике, кад се растуре крвави облаци са азијског хоризонта.

Сједињене северо-америчке државе наименовале су за свога генералног конзула у Даљном, у Манџурији, крајњој станици транссибирске железнице, Џона Моргана. Русија је, међутим, пре три дана известила америчког министра спољних послова, Хаја, да она америчком генералном конзулу неће издати егзекватур. У америчком министарству спољних послова много су узнемирени због оваквог држања Русије, и већ је држана седница да се састави одговор, али дефинитиван текст још није готов. Русија се у ономе питању овако држи с тога што она за време рата не жели ни једног страног чиновника на полуострву Лиаотунг. Сем тога у америчком министарству спољних послова држе да се ова одлука руске владе не може односити и на конзуле у Мукдену и Антунгу, јер тамо Манџурију још сматрају као кинеску провинцију, због чега ће се Кини обратити за егзекватур. Чак америчко министарство наглашава да ни једној другој сили не признаје право мешања.

Даљни је на полуострву Лиаотунгу, у непосредној близини Порт-Артура, крајња тачка сибирске железнице, руска уговорна област. Допуштење да страни конзули отправљају своје послове зависи дакле од Русије. Ни мало не изненађује, чак су у Америци и очекивали да ће Русија, с обзиром на ратно стање, одбити постављање страних заступника У Даљном. Веће би значење добило држање Североамеричких Држава кад би оне остале при томе да поставе своје конзуле у Манџурији, у Мукдену, Антунгу и Татунгкан. Нови америчкокинески трговински уговор предвиђа отварање Мукдена и ТАнтунга а јапанско-кинески уговор опет предвиђа отварање Мукдена и Татунгкана, и према досадашњем обичају, на основу највећега повлашћења, ова се места морају отворити и за трговину свих осталих народа. Антунг и Татунгкан леже на ушћу реке Јалу, на њеној северној обали. Татунгкан нешто даље западно од ушћа. У рату против Кине, Јапанци су били посели оба ова места, али од неког времена, нарочито од кад је Русија добила од Кореје концесије за експлоатацију шума на реци Јалу, Руси су дошли, и Антунг важи као средиште руског утицаја у области Јалу. Војнички значај оба ова места за рат је очевидан, и Русија неће моћи ни тамо, као ну Даљном, сада трпети стране заступнике. Ако дакле Сједињене Државе затраже од Кине и добију егзекватур за конзуларне чиновнике у тим местима; и ако још поред тога затраже да ти нови конзули још одмах оду на своје нове дужности на Јалу, онда би се између Русије и Северне Америке могао изродити озбиљан сукоб. Али пошто су Сједињене Држале, у тежњи да Кину неутрализирају, издвојиле Манџурију, онда је вероватно де ће оне у садашњим околностима одустати од својих захтева и сачекати боље прилике, кад се растуре кризни облаци са азијског хоризонта.

Руски план

Специјални извештач једног француског листа с бојног поља имао је прилике да говори с вице-краљем Манџурије Алексејевом, који му је о руском ратном плану дао врло интересантне податке. Наравно, детаљи се држе у тајности, али у главноме његов план се састоји у овоме. Руси ни у којем случају неће прелазити реку Јалу, него ће ту чекати непријатеља. И ако су у много мањем броју но Јапанци, они ће их ту прилично дуго моћи задржати, па ће се онда постепено повлачити ка Харбину. Тек кад Јапанци на тај начин буду дубоко зашли у унутрашњост Манџурије — а што дубље, тим боље по Русе — тек онда ће Руси, којима ће дотле стојати огромне трупе на расположењу, прећи у офанзиву.

То је иста тактика које се Кутузов држао против Наполеона и према мишљењу свију стручњака, та је тактика за ове прилике и најбоља. Руси неће само да победе Јапанце; они хоће да их потпуно униште, а то најбоље могу постићи ако их што више намаме у унутрашњост и одвоје од воде. Па пространим манџурским равницама моћи ће Руси изванредно да употребе своје многобројне козачке регименте. Шта ће Јапанци моћи учинити против те каваљерије не може се унапред рећи. Њихова коњица ништа не вреди; то Руси врло добро знају зато тако и поступају.

Ратно лукавство

У Токијо су стигли гласови из руских извора, по којима су ратни бродови „Севастопољ“ и „Петропавловск“ јако оштећени. Јапанци мисле да те вести нису тачне и да их Руси шире, да би обманули Јапанце.

Јапанске намере

Како јапанци сматрају животне намирнице као ратну контрабанду, то се мисли, да су ови учинили план, да руско поморско утврђење Порт-Артур глађу приморају на предају. О томе јављају из Порт-Артура: по заповести царскога намесника Алексејева образује се један добровољачки корпус за одбрану утврђења. Добровољци добијају од државе оружје, храну и, ако је потребно, одело. На хоризонту се с времена на време појављују непријатељски бродови. Према пронетим гласовима јапански бродови још се налазе у руским водама. Узима се да Јапанци све животне намирнице, што су одређене за Порт-Артур сматрају као апсолутну ратну контрабанду. После борбе од 27. пр. месеца изгледа ла су Јапанци увидели да на тај начин не могу нахудити Порт-Артуру те су ставили себи у задатак да га блокадом приморају на предају. Сумње нема, да ће Јапанци, докле још буду имали неоспорно преимућство на мору, то јест докле не приспе руска поморска убојна сила, старати се, да ништа од животних намирница не пусте у Порт-Артур. Но докле им је то могуће да учине са морске стране, дотле је потпуно искључена могућност са сува, јер би то значило онда потпун прекид манџурске железнице а тиме и потпуну потиснутост руске сувоземне силе из приморских крајева. Међутим и најпростијем лајику је јасно, да Јапан није дорастао томе. Порт-Артур је у уосталом још снабдевен животним намирницама за више месеца.

Кинески устанак

Држање Кине за сада је строго неутрално, али је у питању, да ли ће Кина моћи трајно да одржи ову неутралност, пошто се вели, да незадовољство у унутрашњости земље нагло расте. О томе јављају из Вашингтона: Овде је приспела депеша команданта азиске ескадре Сједињених Држава, адмирала Евана, у којој изјављује, да је устанак у Кини врло вероватан те саветује, да се на Филипинима држи у приправности 1.500 поморских војника. Поморски департман шаље почетком марта 600 момака, који ће се кренути из Сан Франциска. Адмирал Еван саветује, да се пошаљу и речне топовњаче, које би биле штациониране на Јанцекијангу и другим рекама у унутрашњости.

Алексејев

Према последњим вестима остаје адмирал Алексејев и даље још у Порт-Артуру где има да сачека Макарова, који ће бити заповедник Порт-Артура.

Руски двор

У царском руском двору, Зимској Палати, отворена је радионица за Црвени Крст. Госпође из највиших аристократских кругова раде под личном управом саме царице, која често и сама седа за шиваћу машину.

Манџур

Руска топовњача „Манџур“ коју је почетак рата затекао у Шангају, остаје према споразуму између представнике Русије и Јапана до краја рата у шангајском пристаништу и то разоружана. О том броду су енглески листови већ неколико пута јављали час да су га Јапанци заробили, час опет да су га потопили.

Битка код Чемулпа

Петроград 10. фебруар. Руски посланик у Сеулу послао је 5. ов. мес. из Шангаја руској влади извештај о битци код Чемулпа. Овај је извештај, у својим главним потезима сличан извештају који је о тој битци публиковала јапанска влада. У извештају се на крају вели да је утврђено да су топови са руских лађа потопили једну јапанску торпедњачу и да је јапанска крстарица „Азама“ морала обуставити паљбу. У први сумрак потонула је и јапанска крстарица „Такочимо“. У јутру је „Азама“ покупила 80 које мртвих које рањених. Истог вечера је јапански посланик имао аудијенцију код Корејскога краља и изјавно је да ће Јапан од сада имати у Кореји једног регента. Уједно је запретио да ће, у случају непокорности, јапанска војска окупирати краљевску палату. Јапанско посланство није претходно известило ни корејску владу нити стране представнике о прекиду односа с Русијом нити о одлуци да се неће поштовати неутралност Кореје.

Енглески краљ се нуди да посредује

Париз. 10. фебруар. „Пти Паризиену“ јављају из Лондона да је енглески министар спољних послова, лорд Ленсдаун, имао јуче подужу конференцију с руским амбасадором у Лондону. Лорд Ленсдаун је изјавио амбасадору да је енглески краљ вољан да се прими посредовања између Русије и Јапана само ако би руски цар хтео да пристане на то.

Телеграми

(10. фебруар)

Порт-Артур. Нетачне су вести о каквом новом нападу Јапанаца на Порт-Артур 2. ов. месеца.

---

Аден. Руске су лађе покушале да ухвате енглески пароброд „Монголију“ мислећи да је јапанска лађа.

---

Париз. Руски амбасадор изјавио је преко председника новинарског удружења искрену захвалност париској штампи што је отворила упис у корист руских рањеника.

Министар унутрашњих дела г. Стојан Протић поднео је Народној Скупштини један законски пројект, по коме би требало Рибарску Бању уступити Врачарској Штедионици у експлоатацију за време од четрдесет година.

Г. Протић констатује општи познати факат да држава не може ла се занима уређењем наших бања, а за овај специјалан случај, у спроводном акту уз пројекат, вели: „Убеђен да се погодбе за успешно развиће и напредовање бање рибарске налазе у приватној иницијативи привременог концесионара, и налазећи да су државни и интереси бање у довољној мери обезбеђени у законском предлогу, част ми је умолити Народну Скупштину да изволи понова узети у претрес предлог мог претходника и тиме осигурати напредовање и будућност ове бање, која је и за ове три године приватне експлоатације у рукама привременог концесионара показала знатне напретке“.

Поред оваквог одређеног исказа министровог и поред тога што он наглашава материјалну солидност привременог концесионара т. ј. Врачарске Штедионице — налазе се људи који ремете овај посао једино зато да Рибарска Бања и даље на вјеки вјеков остане неуређена, те да њени посетиоци и даље живе по влажним страћарама и крај свију осталих досадашњих неприлика.

Какве нове повољније понуде играће само улогу једног обичног маневра у смислу „обећање — радовање“ са сигурним ресултатом, ла би се уређење Рибарске Бање за вечита времена обесило о клин на општу штету.

Изгледа да ће ситничарења и површност и овом приликом ликовати, ако се не би десило оно што треба да се деси: да паметни људи буду у надмоћности, те да добро проучени министров пројекат буде свршено дело.

Кнез Арсен

Његово краљевско величанство цар Никола Други примио је јуче у аудијенцију нашега кнеза Арсена, брата нашега краља. После дугог разговора, у којем се цар Никола врло љубазно изразио о жељи кнеза Арсена да поново ступи у руску војску и иде на бојиште, цар Никола је поставио кнеза Арсена за команданта првог Забајкалског козачког пука, који се сада налази на реци Јалу.

Нашим читаоцима познато је, да је руска позиција на реци Јалу тачка на којој ће бити први велики сукоб између Руса и Јапанаца. Бити постављен за команданта једног козачког пука на таквом месту, знак је великог поверења и у исто време особита част.

Ужурбаност у Народној Скупштини

Пошто је финансиски одбор готов са својим радом око буџета то би у Народној Скупштини сада требало да буде више живости и интересовања код народних посланика. Међутим то никако није случај. Код велике већине посланика нема никакве воље за рад нити какве јаче заинтересованости. Данашња седница отворена је тек у 10 часова и тада је у посланичким клупама било на окупу само шесет два посланика. На дневном су реду ствари тако рећи без икаквога значаја. Ваљада ће бити ово дана другачије. Од министара је у почетку присутан само ђенерал Грујић, но и он после кратког времена ишчезава.

Само енергично

У данашњој седници народне скупштине прочитана је „молба“ некога Живорада Ајзевштајна, Ајзенрајха, или тако нешто јеврејски — поштанскога писара у Ваљеву, којом тражи од народне скупштине да повећа плату поштанским писарима, који рукују касама, јер ће, вели, иначе бити злоупотреба. — Тај се баш не шали него прети.

Скупштински послови

За данас је у нар. скупштини истакнут овај дневни ред:

• извештај о разгруписавању општина;
• претрес предлога о размени неког државног имања;
• извештај скупштинске анкетне комисије о сењском штрајку;
• друго читање предлога „о уступању општини медвјеђској државни плац“;
• друго читање предлога да се исплате бродарској агенцији извесне суме;
• извештај одбора за молбе и жалбе;
• претрес извештаја одбора о предлогу за продају државних добара.

„Самоуправа“ и такт

У јучерашњој „Самоуправи“ има оваква белешка: „Како је Њ. В. Краљ био слабошћу спречен, да присуствује молепствију, које је овдашње руско посланство приредило у Саборној цркви то је“ итд. Како би било, да „Самоуправа“ мало боље припази кад доноси овакве белешке? Кад се другима пребацује нетактичност, треба онда бар сам имати мало такта, зар не? Нека „Самоуправа“ прочита јучерашњу нашу белешку о истој ствари.

Аустриско спремање

За још један више доказ живог спремања Аустрије за евентуалне догађаје на Балкану, нека послужи и извештај војног пододбора угарске делегације, у коме је одређена сума од 184 милиона круна за оружање аустро-угарске артиљерије.

Трећи избор без избора

Синоћ је био у управном одбору Бродарског Друштва и по трећи пут избор директора и опет нико није изабран. Чује се чак, да је предлагано, да се нико и не бира, него да благајник у споразуму с управним одбором сам врши све послове. У том случају рад друштвен одиста би био „стручно“ вођен. По истој логици могао би се онда укинути и управни одбор и благајник итд. Зар не, господо одборници?

Под суд

Кварт теразиски спровео је суду на осуду Михаила Пантића бив. чиновника, за крађу акта из Министарства Унутрашњих Дела и за саучесништво при крађи акта из теразиског кварта, и Александра Стаматовића за крађу акта из истог кварта.

Зајечарски пододбор Кола Српских Сестара

Управа зајечарског пододбора Кола Срп. Сестара, сматра за дужност, да изјави своју нарочиту захвалност команданту тимочке дивизије, пуковнику господину Михајлу Живковићу, на пријатељским услугама, које је сваком приликом указивао овоме друштву. Тако исто управа захваљује и осталим госпођама, госпођицама и господи на заузимању и прилозима, чиме су олакшали управи рад, и помогли јој, да до сада скупи и пошље своме Гл. Одбору, у Београд, први пут 350 дин. и 3 сандука ствари, и други пут 300 динара.

Руски клуб

У Руском клубу изабрана је нова управа, у којој су ови чланови: председник г. др. Миленко Веснић, п. председник г. Пера Протић, секретар г. Михаило Поповић и књижничар г-ца Олга Гавриловићева.

Палилулске новине

У „Индустријској Штампарији“ Михајла Ђокића почеће се штампати нов лист, који ће носити назив „Палилулске Новине“, а уређиваће га одбор друштва „Милошевац“ за улепшавање палилулскога краја. Први број овога журнала изаћи ће у идућу недељу.

(Наставак.)

— Момци! припазите на моју стару кобилу док се не вратим; не дајте да вам утекне. Треба ми један покривач. Де! не говорите сви на један пут.

— Ево, Рубе, ево! узвикнуше сви ловци, нудећи сваки свој покривач.

— Доста ће ми бити један. Свега нам треба три: Билов, мој и још један. На, Били, стави то преда се. Сад хајде стазом Апаха од прилике триста миља, а потом ћеш је прећи; не иди по крченом путу; држи се моје стране и добро остављај трагове. Галоп животињо!

Млади ловац притеже петама бокове коња и галопом одјури стазом Апаха. Кад је прешао од прилике триста јарди, заустави се, очекујући нове инструкције од свога друга. Тада чича Рубе беше узео једну стрелу и прикачив неколико струка нојева перја на зупчасти јој крај, натаче је на највишу мотку од оних, што су Индијанци оставили пободене у логору.

Врх беше окренут на јужну страну стазе Апаха, и стреле су биле тако истакнуте, са својим црним перјем, да би свакоме, који долази од Ланоса, морале пасти у очи. Кад то би готово, он пође за другом пешке, држећи се у остојању од стазе и пажљиво корачајући. Кад стиже до Гареја, он спусти другу стрелу на земљу, врхом окренуту југу и на начин како се може видети са места на коме је била прва. Гареј је јурио непрестано напред, док је Рубе ишао преко поља, у паралелној линији са стазом.

Пројуривши тако две до три миље, Гареј успори ход и пусти коња да иде ходом. Мало даље заустави се и пусти коња да се одмара. Ту га Рубе сустиже и простре три покривача, један до другог, према западу с једног краја пута, на други. Гареј сјаха и поведе коња сасвим полако преко покривача. Како су ноге коња газиле од једном само преко двају покривача, чим би трећи био слободан, подигао би га и прострли би га напред. То је понављано док коњ не беше згазио подубоко у поље. Тада Гареј скупи покриваче, попе се на коња и врати се истим путем, дуж подножја брега. Рубе се беше вратно стази и оставио стрелу на месту на коме је мало пре коње био; затим удари на југ с четвртом. Кад пређе око пола миља, саже се преко стазе, подиже се, упути се подножју брега и удари истим путем којим беше отишао његов пратилац. Лажни траг би постављен; лукавство беше потпуно.

Сунце, са своје стране, није стајао скрштених руну. Више вукова беху убијени и одерани, а месо упаковано у коже. Вргови беху пуни, наш заточеник чврсто везан на мазги, те само ишчекивасмо повратак својих пратилаца. Сеген одлучи, да остави двојицу да стражаре крај извора. Њима би наложено, да држе своје коње у стенама и да их поје ведрицама, како не би остављали свеже трагове крај воде. Један ће стално остати па једној узвишици и посматрати прерију дурбином. Чим би се Индијанци указали, повући ће се сви, неопажено, дуж подножја брега; затим ће се зауставити северно на десет миља на месту, с кога се могаше посматрати равница. Ту је требало да остану док се не буду уверили, на коју су страну отишли Индијанци, оставивши извор, и тек тада да што брже могу донесу чети вести. Сав овај распоред беше готов када се вратишо Рубе и Гареј. Тада св попесмо на коње и обилазно се упутисмо подножју брега. Када приспесмо, нађосмо каменити пут, на коме копите наших коња не остављаху никаквог трага. Њим смо ишли на север, држећи се готово напоредо с ратном стазом.

Опкољен чопор

После двадесет миља када приспесмо на место, где је требало да се придружимо главном делу чете. Устависмо се крај једног поточића, који је извирао из Пинона и текао на запад к Сен Педру. Ту је било довољно за нас шуме и обиљно траве за коње. Наши другови приспеше рано сутра дан, пошто су путовали целу ноћ. Беше им нестало хране као годи и нама и, у место де се задржимо и одморимо наше уморне коње, ваљало нам је ићи напред кроз један кланац, не бисмо ли нашли дивљачи с друге стране. Око подне ступисмо у предео пун пропланака ливадица окружених густом шумом и посути острвцима од шуме. Ове ливаде беху покривене густим џбуновима, и трагови буфала опажаху се око нас. Видесмо њихове стазе, одломке рогова и легла.

Још бесмо крај поточића, крај кога смо провели прошлу ноћ, те се устависмо опет крај њега да проведемо подневни одмор и освежимо своје коње. Око нас, кактуси свију облика пружаху нам црвене и жуте плодове. Зготовисмо изврсан ручак од плодова и сваковрсног варива, које налазимо у првобитном стању само у овим дивљим пределима. После два часа починка, упутисмо се пропланцима, тако смо ишли око један час, кад све Рубе, који иђаше неколико корака пред нама, служећи нам као вођа, окрете на своме седлу и показа нешто иза себе.

— Шта је, Рубе? упита Сеген шапатом.

— Свеж траг, капетане; бизони!

— Како? Зар можете рећи?…

— Има их до педесет у чопору: прешли су честу доле. Недалеко од нас је пропланак; кладио бих се да их је тамо читава гомила. Држим да је ово мала прерија, капетане.

— Станите господо, станите! и ћутите! Напред, Рубе. Хајдете, господине Халеру: ви сте љубитељ лова; хајдете с нама!

— Пођох за вођом и Сегеном кроза жбуње, ступајући сасвим полако и тихо као год и они. После неколико минута, дођосмо до поља, покривеног високом травом. Погледавши обазриво кроза лишће, угледасмо цео пропланак. Буфала беху у средини. То је била, као што је Рубе нагађао, мала ливада, широка од прилике миљу им по, а затворена ода свију страна густом шумом. Близу средине беше неколико бујних дрвета, када су се укрштала из средине густе честе. Група врба назначаваше, да има воде.

— Има доле један извор, промрмља Рубе; а они се баш сад спремају да освеже њушке.

То се јасно видело; неколико животиња указаше се у том тренутку, како излазе из врбљика, и лепо смо видели њихове мокре бокове и бале, које су им капале с губица.

— Како бисмо их се докопали, Рубе? упита Сеген; мислите ли, да им се може приближити?

— У то не сумњам, капетане. Трава ће нас лако сакрити, а шибљак ће нам послужити као заклон, иза кога ћемо се пришуњати.

— Али како? Не бисмо ли их могли гонити; нема довољно чистине. На први шум, они ће побећи у шуму. Сви ће нам умаћи.

— То је истинито као свето писмо.

— Па шта онда да се ради?

— Стари црнац зна само још за једно средство.

— А то је?

— Да их опколимо.

— То је лепо; само ако узмогнемо. Како је с ветром?

– Он је непомичан као Индијанац, коме су главу одсекли, одговори ловац, узевши лако перо са своје капе и хитнувши га у ваздух. Видите ли капетане, како право пада.

— Тако је.

Ми можемо опколити биволе пре него што они осете наше присуство, а имамо довољно људи, да их лепо заградимо. На посао, капетане; треба ићи доле до на крај.

— Онда распоредимо своје људе, рече Сеген, окретавши овога коња. Ви одведите половину на њихово место, а ја ћу одвести остале. Господине Халеру, останите где сте: то је место добро као ретко које. Када будете чули трубу, потећи ћете напред и чинићете што налазите да је најбоље. Ако будемо успели, имаћемо задовољства и добру вечеру; а ја претпостављам, да и ви осећате потребу тога.

Говорећи ово, Сеген ме остави и окрете се својим људима праћен старим Рубеом: Они су намеравали, да поделе чету на два дела и да поведу један левом а други десном страном, остављајући људе местимице око ливаде. Морали су ићи сакривени шумом и показати се само на уговорени знак. Тако, ако би нам биволи оставили времена да изведемо маневар, бесмо сигурни, да ће нам цео чопор пасти шака.

Чим ме Сеген остави, дадох се на припремање пиштоља, обнављање каписла. Како после тога нисам имао шта да чиним, стадох посматрати животиње, које су безбрижно пасле, не слутећи опасност. Тренут после опазих, како тице одлећу у шуму, а крици плаве креје назначаваху ми напредовање хајке. С времена на време, један стари биво, који беше чопору на боку, тресао би своју накострешену гриву и лупао би копитом о земљу; очевидно је назирао, да све није као што треба око њега. Остали изгледаше да не примећују ово и мирно и даље пашаху бујну траву. Ја мишљах на леп лов који ћемо приредити, кад ми поглед привуче неки предмет који се појави из шумарца. То беше један мали биво, који се приближаваше чопору. Изгледаше ми мало чудно што се он тако био издвојио из чопора, јер су им младунци, одгајени тако да се боје вукова, обично стајаху у сред групе.

— Можда је заостао на извору, помислих. Можда су га други одгурнули, па је тек онда могао пити када су ови отишли.

Учини ми се да лагано ходи, као да је рањен; али, како је он газио посред високе траве, нисам га могао свега видети. У том опазих чопор дивљих зверова, који туда увек вребају ове животиње. Опазивши младог бивола, где излази из шумарца, они јурнуше на њ видех их где га опколише и учини ми се да им чух бесно урлање. Али, изгледа да биво, бранећи се, прокрчи себи пут у сред најгушће групе ових животиња и, после неколико тренутака, опазих га крај остала му друштва, у које кад се умеша изгуби ми се из вида.

(Наставиће се)