Према приликама у којима се налазимо питање о српско-хрватском споразуму је од необичне важности по све балканске Словене. Овај лепи чланак написао је уредник „Србобрана“ г. Св. Прибићевић специјално за „Политику“. И ако је подужи, ми молимо наше читаоце, да га с пажњом прочитају. — Ур. „Пол.“.
Питање о споразуму Срба и Хрвата „парадира“ још увијек у комплексу неријешених словенских конфликата. Можда је баш то фатално, што се по један и други народ отвара и сувише лијепа перспектива при самој помисли на дефинитивно ријешење српско-хрватског сукоба. Заинтересовани њемачко-мађарски политички фактори гледају у српско-хрватском споразуму пертурбацију својих циркла и појављују се увијек, код сваке споразумне акције, са својим закулисним интригама. Јер она добра, која би овај споразум донео и Србима и Хрватима одвише би била непробављива и за велики апетит њемачко-мађарски у питањима источне политике. И за то се српско-хрватски спор подржава вјештачким средствима без сумње и данас са свом оном окретношћу и спретношћу, која карактеризује бечку, и са свом безобзирношћу, која обиљежава мађарску званичну политику. Ова факта нису до душе довољна, да потпуно објасне досадашње неуспјехе у питању српско-хрватске слоге и споразума, али се свакако високо морају таксирати као препоне сређивању међусобних српско-хрватских односа. А да ова факта могу овако поразно дјеловати на споразумну акцију Срба и Хрвата, не треба доказивати српским политичарима у Краљевини, која послије преврата од 29. маја прошле године има и сувише много разлога, да се потужи на сплетке бечког „Ballplatza.“
Посљедице српско-хрватског спора од недогледне су штете по интересе Срба и Хрвата, као и по будућност њихове заједничке отаџбине. Овај је спор везао и српску и хрватску снагу за територију краљевине Хрватске и Славоније и тако је ова земља још увијек неутрализована на догледу сваке спољне акције. Ово се најбоље огледа у нашим односима према краљевини Угарској. Хрватска и Славонија осуђена је на то, да in continuo води политику граваминалну, јер су због српско-хрватског спора наши унутрашњи односи тако неконсолидовани, да Срби и Хрвати немају ни те подобности, да основни земаљски закон о државно-правној автономији своје отаџбине сачувају од мађарских повреда. Но то још није све.
Хрватска и Славонија једина је словенска земља у монархији, која по позитивном праву има какву такву државно правну автономију (самосталност просвјете, судства и унутарње управе). Али у компликованој једначини аустро-угарске политике она је исто тако negligeable свађе као каква провинција у рангу Корушке или Штајерске. У овој очајној кризи, која данас потреса основима монархије, она је управо безгласна. Њезина присутност бриљира само код делегационих ручкова. А ово све не би могло бити, да је српско-хрватски спор, бар у основним питањима, до данас био изглађен.
J’accuse, j’accuse… Но не оптужујем без сваког разлога. Хрватска и Славонија је лијепа јабука, о коју се отимају бечка и пештанска политика. Но под цијену извјесних концесија Беч је од увијек био приправан, да нашу отаџбину жртвује апетиту мађарском. Ово није самовољан закључак, него проста логика историје, која се у овом правцу развијала од цетинског избора до мађарских натписа на жељезничким станицама. Данас је Пешта неограничени господар ситуације у Загребу. А српске и хрватске народне странке због своје несагласности у српско-хрватском питању nolentes volentes морају да подносе у народном представништву већину мађаронску. И то нам објашњава и оне повреде државно правне автономије и ону активност Хрватске и Славоније у опћој политици монархије код — делегационих ручкова.
У последње вријеме много се у српској јавности говорило и дискутовало о српско-хрватском споразуму. Било је и таквих гласова, који су овај споразум приказивали као ствар свршену бар у главним, основним потезима. Нарочито су овакве вијести доносили органи јавног мнијења у Српској Краљевини, који су од увијек научени, да на положај Срба и Хрвата гледају кроз призму братске слоге. Ово је до душе много часно и похвално, јер доказује савршену чистоту њихових интенција у овом питању, али је уједно и подобно да сентименталним душама цио положај представи у сувише ружичастим сликама. А од илузије до разочарања само је један корак.
Овакви закључци нису до душе комбиновани без икаква повода и разлога. Прошле године устао је био хрватски народ en mase против бирократско-жандарске унутарње политике грофа Куена. Српски народ могао је деконцертовати овај покрет и паралисати његов утисак, да је осветољубивост у њега била јача од здравог разбора, братске љубави и словенских осећаја. Пешта је можда на то и рачунала послије септембарских догађаја, али се у рачуну до изненађења преварила, јер су српске симпатије поред свих милозвучних, сиренских гласова из Пеште биле и остале на страни хрватској. Па ако је гроф Куен поводом овога покрета пао у Хрватској, да за час и на час васкрсне у Угарској, заслужни су за то и Срби. Другу слику српско-хрватске слоге у прошлој години пружа нам борба далматинског сабора против Хандлове језичне основе, која је ишла за германизацијом земаљских уреда у Далмацији. Српска позиција против централистичких и германизаторских тежња бечких била је И радикалнија и јаснија од опозиције хрватске и може се готово као тачно узети, да је својом одлучношћу изазвала неподијељене симпатије са стране хрватских далматинских странака. Складан акорд српско-хрватски дјеловао је у Бечу као каква разорна бомба, али је уједно утврдио код родољубивих Срва и Хрвата вјеру у сретније и љепше дане. Хандл је узмакао са својом основом, а тријемови далматинске саборнице тресли су све од поздрава народној побједи.
Но ове двије слике само су момент фотографије из наше најближе прошлости. Сваки закључак о споразуму Срба и Хрвата, односно српске и хрватске политике на основи ових симпатичних, али уједно и сингуларних појава, био би одвише брз и преурањен. Оне су само изгладиле најоштрије циљеве у конфликту српско-хрватском, али их нису повадиле и почупале, тако да би они били безопасни по даљи развитак наших односа.
Подвојеност Срба и Хрвата у главном се односи на питање унутарњих српскохрватских односа у самој краљевини Хрватској и Славонији и на питање балканске политике аустроугарске монархије. Главна тежња српске политике у Хрватској и Славонији садржана је у захтјеву, да се српско питање ријеши законодавним путем на основи равноправности српскога народа с хрватским. Срби не траже као Руси у Галицији, да се земља подијели у двије одвојене законодавне и управне сфере, српску и хрватску. Они усвајају принцип цјелокупности државног законодавства и управе, али захтијевају неопозивно и енергички, да земаљски сабор узакони равноправност српскога имена с хрватским, ћирилице с латиницом, српско-православне цркве с римокатоличком, слободно и неограничено употребљавање српске заставе, и т. д. захтевају дакле, да се спољни знакови српског народног живота заштите позитивним законом у интересу слободног развитка српске народне индивидуалности. Кад ово не би тражили, потписали би сами себи као народу смртну осуду. А ипак у овим захтјевима нема никакве опасности ни по земљу, ни по зрело схваћене интересе хрватске. Опасност може бити само имагинарна и измислити је може само бујна уобразиља какве донкихотске романтике. И трпјети од оваквог ријешења српског питања може само једино и искључиво онакав шовинизам хрватски, који, по узору мађарском конфундира појам државе и народа.
Правилно и праведно ријешење српског питања баш напротив у еминентном је интересу наше отаџбине. Хрвати врло добро знају, да је Српство у Хрватској и Славонији свакидашњи плебисцит. Биће им познато и то, да се жив народ не може уништити никаквим декретима, још мање којекаквим спиралним теоријама. А научили су свакако и то, да су најљепше странице у новијој историји наше отаџбине исписане химнама српско-хрватском споразуму, као залогу љепше будућности. 1848. г. истргао је Хрватску и Славонију из чељусти мађарске само српско-хрватски споразум. Данашња државно-правна погодба између наше отаџбине и краљ. Угарске плод је заједничке уставне борбе сједињених Срба и Хрвата. Једнако је дошло и до ревизије ове погодбе. И за све, што смо постигли на државно-правном и уставном подручју можемо захвалити само снази овога споразума. А како нам је данас, гдје се о српско-хрватском споразуму може говорити једино у реминисценцијама, осјећамо сви, и гдје ријечи не стижу, то исказују болни вапаји…
Српско-хрватски спор има и своју ширу основу, која је у вези са спољном политиком монархије. Послије окупације Босне и Херцеговине ојачала је код Хрвата нада, да ће се Аустро-Угарска моћи, да преобрази на федералистичкој подлози. За право, васкрсла је код њих идеја словенске Аустрије, која је била покопана државно-правном погодбом између Угарске и Аустрије 1867. г. Анексијом Босне и Херцеговине оснажио би се утицај словенске расе у Аустро-Угарској и идеја словенске Аустрије била би ближе својој мети последњој. А куд би се Босна и Херцеговина могла анектовати, него природно Хрватској и Славонији…?!
Као антитеза овој идеји избила је мисао српска, народна. И овде је дошло до трагичног сукоба. Срби се нису могли занијети пропагандом анексије. Не само за то, што би се анексијом Босне и Херцеговине тежиште српске народне снаге пренијело у Аустро-Угарску. Нису могли ни за то, што не вјерују У идеју словенске Аустрије. Док би се мјеродавни фактори у Бечу поставили на ово гледиште, одбили би се Нијемци и Мађара као предентисте. Ту би настао лом очајан и беспримјеран… и in praxi би се доказало, да је идеја словенске Аустрије утопија.
Српско-хрватски односи далеко су још дакле од оног стадија, гдје би их жељели да виде српски родољуби из Краљевине. Хрватска политика није све до сад конкретизовала своје погледе на српско питање. Ми још ни данас не знамо, како солидни хрватски опозициони кругови мисле о српским захтјевима. Ми од свега тога не знамо ништа и ако би било од потребе, да знамо — све. Ова неодређеност, управо ова безбојност хрватске странке права у српском питању не може послужити као основа за братски споразум. А о проблематичној вриједности платонских симпатија давно смо већ на чисто.
Хрватска опозиција колеба се још увијек између реализма младе хрватске генерације и старчевићанске догматике старијих. А ова догматика буквални је хрватски превод с оригинала мађарског. Њезина је садржина основана на државно-правном гледишту, које је по свом извору аристократско, по својим средствима антикварно-политичко, а по својим циљевима ултра-шовинистичко. И као што мађарска државно-правна теорија утапа немађарске народе у јединствени политички народ мађарски, тако и хрватско државно-правно гледиште брише српски народ, да га упије у политичком народу хрватском. А ово је заблуда, заблуда бескрајна, тим прије што ни примјер мађарски није најсретније изабран. Јер ко јамчи, да ова политичка умјетност, околностима одустати од својих захтева и сачекати боље прилике, кад се растуре крвави облаци са азијског хоризонта.