Дан: 11. фебруар 1904.

  • Кратке вести

    Немачки цар Вилхелм путује кроз неколико дана морем у Месину у Италији.



    Бивши мађарски министар-председник (раније хрватски бан) гроф Куен-Хедервари биће постављен за министра око цареве личности.


    У Чили (Јужних Америка) изгорела је варош Валдивија. Врло мало домова је остало неповређених.


    У Одеси је умрла госпођа Перејаславцова, позната и изван граница Русије са својих темељних радова из природних наука.


    Мексиканска влада је увела заштитну царину за гвоздене и челичне израђевине.


    Шеф турске дворске тајне полиције, дивизиони ђенерал, Фехим паша, пао је у немилост и на његово место постављен је Фаик-паша.


    На француским универзитетима уписано је ове године 43 женскиња на правним факултетима. Сад има у Француској свега три жене-адвоката.


    На универзитету холандском Утрехту постављена је за доцента историје уметности г-ца др. Софија де Јонг.

  • Историја окупације

    Поводом гласова о намери бечких меродавних кругова да се у овој згодној прилици Аустро-Угарска помакне дубље на Балканско полуострво, написао је мађарски посланик Веси у свом листу „Будапешти Хирлап“-у опширан чланак, којим у име мађарскога народа оштро напада такве смерове и тражи да Аустро-Угарска остане на миру. У том чланку износи Веси занимљиве податке о окупацији Босне и Херцеговине. Вели, како му је мађарски државник Силађи причао да је у глави цара Фрање Јосифа још почетком седамдесетих година потпуно сазрела идеја о заузимању Босне и Херцеговине. Чим је Аустрија истиснута из немачког савеза почео је бечки двор помишљати на експанзивну политику на Истоку, да нађе на Балкану накнаде за губитке претрпљене на Кенигрецу. Идеја продирања на Балкан допадала се извесним круговима на бечком двору још и зато, што се тиме давала прилика да се развије у великој размери и католичка пропаганда међу народима европскога Истока. Оба пуномоћника за берлински конгрес, гроф Јулије Андраши и гроф Алојзије Карољи, добили су упутства да из све снаге потпомогну поништење Сан-Стефанског уговора, но да за то издејствују код Бизмарка и Баконсфилда да се Босна и Херцеговина уступе Аустро-Угарској. Ови су се и погодили. Но кад је дошло већ до стилизације члана у берлинском уговору о уступању Босне и Херцеговине, устане изненадно један од турских пуномоћника, Каратеодори-паша и изјави категорично, да се његов господар неће ни по коју цену да одрече суверених права над Босном и Херцеговином. Настала је на конгресу општа запрепашћеност и једино се Горчаков малициозно осмехивао. Гроф Андраши повуче се с Бизмарком и Биконсфилдом на поверљив договор. Ови наговараху Андрашија да приставе на окупацију, јер ће и у том случају Аустро-Угарска остати фактичан господар Босне и Херцеговине за увек. Андрати св позивао на своје инструкције, у којима се говорило једино о коначном присаједињењу Босне и Херцеговине Аустро-Угарској. Хтео је да тражи нове инструкције из Беча. Но Биконсфилд и Бизмарк изјавише да се нема кад за чекање нових инструкција, јер цела ствар може због тога пропасти. Гроф Андраши пристаде најпосле да узме одговорност на себе лично и одмах изјави у седници, да се Аустро-Угарска прима окупације Босне и Херцеговине. Но није смео да иде у Беч да о том цару Фрањи Јосифу реферише, него је послао с том мисијом грофа Карољија. Фрања Јосиф је био необично љут што му жеља не беше потпуно остварена и гроф Андраши једва му је смео после дужег времена изаћи на очи. Но цар му то није никад опростио. Андраши није могао више остати министар спољних послова и у брзо после тога морао је одступити.

  • Ситнице

    Спавала седамнаест година

    Гезина Мајер у Грампку крај Бремена, 44 године стара, спавала је 17 година без прекида. Пре него што је заспала, била је потпуно здрава, само се последњих дана жалила да има неку чудновату главобољу, да не може ништа да памти и да није у стању да чита. Тих последњих недеља пред седамнаестогодишњи сан била је често врло уморна и неколико је пута спавала по читав дан, док јануара месеца 1886, год. није сасвим заспала.

    За све време спавања узимала је у себе храну сасвим добро, јела је и пила све што и њена породица, само су јој морали јело добро исецкати и омекшати. Кад је била жедна, мљећкала је устима докле год јој не би дали да пије, а сва се увек узнемирила кад би прошло време у које је обично добијала да једе. Кад су јој давали да једе, подизали су је да седне усправно и придржавали рукама да не падне.

    Док је спавала, често је патила од назеба, једанпут је имала и инфлуенцу, а кад су јој дали да једе што није могла поднети, она је повраћала, — патила ја дакле као и сви будни људи. Очи су јој биле увек затворене, у сну се сасвим слободно мицала, окретала се с леве стране на десну, пружала је и скупљала ноге и руке, понашала се дакле као и сваки нормални човек кад спава.

    Кад се прошле јесени пробудила, мислила је да је проспавала свега једну ноћ, викнула је сестри, да је време за устајање, и чудила се, зашто јој брат, који је пре 17 година био војник, не носи више униформу. Оцу је одмах рекла: „Отац, сад ми је глава сасвим чиста“, те су и лекари и њена породица мишљења, да се сан неће више повраћати. Памћење јој је потпуно добро, тако да се лепо сећа свију ситница, које су се десиле пре 17 година, као да их је доживела дан пре тога. Очи су јој постаде мало кратковиде, иначе лепо види. У телу је јако окрупњала, те изгледа као и друге жене њених година. Кад сам је питао, да ли је за то време сањала, одговорила ми је да није. Понашање јој је од прилике онако, како се виђа на личностима које су 17 година млађе од ње. Кад је почела говорити, мучила се испрва по мало, можда због тога што су јој, док је спавала, поиспадали зуби. И рукама и ногама могла је слободно мицати само што још тешко хода; међутим и то се брао поправља. У младости је била добар ђак и често је помагала браћи и сестрама у раду. —

    Тако описује тај истинити случај у једном лекарском листу бременски лекар др. Е. Хербст, који је Гезину посматрао и за време спавања и чим се пробудила.

    Та је пријатно провела свој век!

  • Лов на људе

    (Наставак.)

    Лепа је то дивљач млад биво, рекох сам у себи; потом погледах око шумског појаса, да бих сазнао где су ловци стигли с тучом. Опазих крила крешталица како се преливају међу грањем и чух им пискаву вику. Судећи по тим знацима, знао сам да су људи лагано предњачили. Већ је пола сахата како ме је Сеген оставио, а још нису обишли ни пола пута. Узех тада рачунати колико сам још времена имао чекати и предадох се следећем дијалогу.

    Прерија има миљу и по у пречнику; круг чини три пута толико, то је четири и по миље. Ба! Знак не могу дати пре једнога сахата. Стрпљење дакле; али шта је то? животиње лежу. Лепо нема опасности да ће умаћи. Приредићемо красан лов! Једна две три… ево их шест где полегаше. То је извесно услед врућине и воде. Мора да су се сувише напиле. Још једна! срећне животиње! Немају шта друго чинити, до да једу и спавају, док ја… И осма. Добро иде. Скоро ћу имати лепу гозбу. Лежу на чудан начин. Рекао би да падају као рањене. Још две! Ускоро ће све. Тим боље. Ми ћемо им прићи пре но што буду имале времена да се дигну. Ох! како бих желео да чујем трубу!

    Претурајући те мисли, прислушнух да чујем знак, и премда знађах да се он још за неко време не може дати. Биволи лагано прилажаху пасући у ходу и лежући један за другим. Изгледало ми је доста чудно што их видим да се тако један за другим изваљују; али сам то исто био видео и код стоке око мајура, а тада сам слабо био упознат са обичајима бивола. Неколико њих изгледаше да се јако копрцају по земљи и силно лупају ногама. Слушао сам о чудном начину њихова истезања по трави и мислио сам, да и сад то намеравају чинити. Желео бих уживати у том интересантном призору; али ми висока трава то спречаваше. Само опажах космата им плећа и, с времена на време, по коју копиту која се диже над травом. Посматрах им покрете јако заинтересован, када звук тру-

    . . . . . .

  • Агитатор

    Ко је за ово последњих пет шест година посетио угарски сабор у Будимпешти, морао му је међу стотинама посланика пасти у очи један необично ружан човек. Дуга риђа коса падала му је у густим праменовима, лице му беше попрскана крупним пегама, усне му беху дебеле као да је весло сисао, а ноге криве, много кривље него сремачке левче.

    Ако би запитали некога у сабору, ко је тај толико ружан господин, добили бисте одговор: „Ах зар га не познајете? То је Кошутовац Виктор Пихлер! Славан дечко!“

    И кад сам ја, заинтересован општим тврђењем да је тај црвенко славан дечко, упитао једног пријатеља, који ме је и увео на галерију мађарског парламента, запитао га зашто је он управо славан, испричао ми је овај о Пихлеру ово:

    Пре осам година био је тај риђокоси и кривоноги ругабет полицијски извештач једног пештанског листа. Потпуно опскурна личност. Па ипак је он успео да већ у својој 27. години освоји за Кошутову странку један од најскупљих изборних срезова, који је увек бирао у сабор владиног човека. Он је учинио Фрањи Кошуту, вођи странке независности, неке незнатне услуге. Хтео је да се за то наплати и дрзак, како га је Бог дао, затражи једног дана од Кошута да га кандидују у неком изборном срезу као кандидата странке независности. Кошуту није то било по вољи, но није могао ни да га се отресе. И тако му одреде један изборни срез, где је могао имати само изгледа, да ће пропасти. Јер у том срезу је вазда биран само онај за посланика који је:

    1. био члан владине странке,
    2. који је давао најбоље паприкаше,
    3. који је изваљао највише буради вина, пива и т. д.
    4. који је сваком бирачу давао највише у готову.

    Као што видите, гласови скупи и ко је хтео у том срезу да добије већину морао је врло много хиљада просути. А Пихлер тога није имао. Но, имао је куражи, уздао се у своју дрскост и пошао је у агитацију. Пошао је на пут у свој срез с неколико стотина круна у џепу, а вратио се у Пешту победоносно с промукнутим грлом, а у џепу с неколико круна још, но и с драгоценим посланичким мандатом. Што нису могли стари, угледни и богати Кошутовци десетинама година да учине, то је учинио незнани Пихлер, сиромах као црквени миш, а ружан и одвратан као нечастиви у риђем издању. Отео је од владе један од њених најсигурнијих срезова.

    А ево како је он то чинио.

    С препоруком председника Кошутове странке стиже у прво село изборног среза. Дочекује га мала групица Кошутоваца. По селу се пронео глас, да је дошао нов кандидат. Све трчи да га види. Света пуно, Пихлер излази пред свет. „Ах, како је ружан, прави буди бог с нами!“ Но, пре него што би се осуо подсмех са свих страна на рачун његове ружне и смешне појаве, одједном се Пихлер, пружи колики је дуг на земљу. Све је узрујано, запрепашћено. Чују се гласови: „Шта му би, за Бога? Је ли умро? Дајте воде! Доктора!“ Но Пихлер се полако диже са црне земљице, погледа свечано око себе, шири руке и подижући очи к небу проговара потресеним гласом:

    „Опростите драги пријатељи! Пре него што бих вам и једну реч проговорио, сматрао сам за своју дужност да пољубим свети прах миле нам отаџбине!“

    Све је око њега потресено и све гледа другим очима у овог ругабвта. Изгледа им као неко више биће.

    И сад почиње Пихлер говорити. Лаже као Турчин, скида звезде с неба, обећава учинити за срез све могуће. Но главно му је стари Кошут, и данас још идол Мађарима без разлике странака. И он, који никад у свом животу није Италију ни Кошута Лајоша видео, прича како је у Кошутовом дому био као код своје куће, како га Кошут није одвајао од својих синова, а кад је умирао, уклонио је све из собе, а задржао само њега, — Пихлера — и рекао му:

    „Сине мој драги! Ја умирем а остављам Мађарску као сироче! Пази ти и чувај моју драгу отаџбину!“

    У једном селу је причао, како му је отац погинуо 1848 године у борби за слободу. Никоме није ни на ум падало, како је могао још 1848 год. погинути отац, кад се тај младић родио тек 1869 године. Но због те лажи дошао је једном у неприлику. Телеграфише му отац, жив и здрав, да ће га посетити у његовом изборном срезу. Уплашен Пихлер да га не ухвате бирачи у лажи, одговара му: „Не долази! Ти си погинуо 1848 г. код Каполоне!“

    Још нешто. Он је ишао од бирача до бирача у посету. Велика част за њих. Но том приликом он је вадио нотес и питао свакога, има ли шта да се жали. Већином су се жалили на велику порезу. Пихлер је обећавао да ће се пореза смањити чим он дође у сабор. Но уједно је и давао бирачима писма на министра финансија. Та писма су гласила: „Драги пријатељу! Молим те да Н. Н. из места Н. одмах смањиш порезу! Твој Виктор.“ Међутим министар за тог Виктора никад ни чуо није и бацао је стотине тих писама у кош.

    Такав је агитатор био Виктор Пихлер и таквим средствима успео је да уђе као посланик изборног среза Келешд у угарски сабор. Сазнало се доцније за његов начин агитовања, много су га дирали у сабору због тога, но и други су лагали и лагаријама долазили до мандата с том разликом, што су и грдан новац просипали.

    Ето зашто је славан дечко тај ружни црвенко!

    То ми је испричао мој пријатељ о црвеном кривоногом Пихлеру као агитатору.

    А пре неколико дана дође глас из Беча, да је тамо преминуо мађарски посланик Виктор Пихлер у својој 35. години.

    Рано је свршио!

  • Дневне вести

    Министарска седница

    Синоћ је у Министарству Спољних Послова држана министарска седница под председништвом Краљевим.

    Дипломатске вести

    Г. Муравјев, отправник руског посланства, отпутовао је у Беч. — Г. Миша Вујић, изванредни посланик у Бечу, допутовао је експресом у Београд.

    14. фебруар

    У суботу, четрнаестог фебруара, на најсвечанији начин биће прослављена стогодишњица првога устанка. Пре подне, у свим црквама у Краљевини, држаће се богослужење са благодарењем и војничком парадом. У вече у Народном позоришту даваће се свечана представа. Варош ће бити окићена, а у вече, осветљена. Програм прославе данас ће бити дефинитивно свршен, и сутра ћемо га већ моћи донети у листу.

    Скинуте слике

    На забави, коју је приредило Коло Српских Сестара у суботу 1. ов. м. у Грађанској Касини, на захтев једне госпође скинуте су, пред сам почетак забаве, слике кнеза Милоша и кнеза Михаила, са места на коме су дотле стајале. Сазнавши за ово Краљ, осудио је поступак поменуте госпође и одмах наредио свом маршалу да скинуте слике обеси на њихово старо место.

    Мачка се облизује

    Г. Чеда Мијатовић јавља „Трговинском Гласнику“, да је Аустрија поверљиво и обазриво саопштила великим силама, да ова предвиђа могућност да ће јој бити потреба да се користи одредбом берлинског уговора, који јој даје право да заузме ново-пазарски санџак, и да је рада да сазна како би се силе у том случају држале. Одговор сила није познат.

    Аустрија се спрема

    „Србобран“ доноси чланак под насловом „Значајне вести“ у коме вели: „Ми поуздано дознајемо да се у босанско херцеговачким гарнизонима осећа необично живо кретање и да се чине припреме, каквима иначе нема трага у мирно доба. Истина те припреме нису још ни из далека заузеле оне димензије, о којима говори талијанска штампа, али тек из свега овога што се у Босни и Херцеговини ради јасно је да се ишчекују крупни догађаји“.

    Доброћудно

    У нар. скупштини доста жива дебата поводом извештаја анкетне комисије. Посланик Милован Лазаревић замера алексиначкоме посланику Марковићу, за то, што му је рекао да је у своме говору био „помози Бог на обе стране чаршије“ и да би му вратио жао за срамоту вели: „У осталом ја нисам тај, да ме жена издржава.“ Такво пецкање изазвало је негодовање код целе скупштине, само не код г. Марковића, јер он је доброћудно и пријатељски изјавио да веома поштује Милована па му ја жао што овај помиње такве ствари, и заврши овако: „Ја сам одкранио петеро деце и неће сад да говоримо кога жена храни, јербо Милован је нежењен човек па можда њега туђе жене хране!“ Ова духовита примедба изазвала је код посланика велику веселост.

    Рударски штрајк

    Јуче је скупштинска комисија изнела пред скупштину извештај о своме раду у сењском руднику, поводом познатога рударскога штрајка. Рећи ћемо само толико, да тај извештај један панегирик и то велики панегирик управи рудника. По прочитању извештаја повела се доста жива дебата, у којој је, сем интерпеланта Др. Илића, Министра грађевина и већег броја посланика учествовао и г. Јован Баличевац. Г. Баличевац је био баш озбиљно љут на раденични сталеж, ужасно је викао помињао неку стрњику [и динар] наднице и замерао раденицима, што хоће „свилене хаљине“. Колико се могло разабрати из његове „беседе“, да бити код њега у надници није тако лака служба.

    Хајде Јово на ново

    Познато је, да је финансиски одбор још пре неколико давна свршио био свој посао око претреса државнога буџета. Међутим одбор сада опет „још ради“ јер председник скупштински рече јутрос, извесним поводом поред осталога и ово: „… пошто је известилац у финансиском одбору, где ради, то ће…“ Дакле, изгледа да финансиски одбор сада нешто доправља и ако то отпочне тако, онда скупштина неће бити готова с буџетом ни до Петрова дана.

    Милешевац

    Уверавају нас, да „Палилулске новине“, које ће почети да излазе прекосутра, не издаје друштво „Милошевац“.

    Захвалност

    Одбор фонда осн. школа на Ист. Врачару са наставницима и наставницама изјављује најтоплију захвалност свима госпођама и госпођицама, које су својим племенитим заузимањем осигурали онако повољан успех забаве, држате 7. фебруара ове године код „Славије“.

  • Посредовање

    Ви сте читали јуче један симптоматичан телеграм из Париза. Једном париском листу јављају, на име, да је енглески министар спољних послова, лорд Ленсдаун, прекјуче подуже конферисао са руским амбасадором у Лондону и том приликом му је наговестио да је краљ Едуард склон да понуди своје посредовање у руско-јапанском рату само кад би цар Никола то примио. Питање је да ли би на то Русија пристала; друго, да ли би на то пристао Јапан; и најзад, да ли је Енглеској у интересу да престану непријатељства кад још није ни дошло до озбиљне битке, и кад се зна да је руско-јапански рат у ствари рат између Русије и Енглеске.

    Пре свега сигурно је да цар, који је био узео иницијативу за Хашку конференцију и који је, лично, прожет најмирољубивијим осећајима, у овом тренутку не може повољно да одговори на манифестације за мир, нарочито кад би оне сада дошле из Енглеске. Русија је била нападнута, њене најлегитимније амбиције биле су угрожене, и ма какво да је наличје овога рата и, ма каква да је можда била тактика петроградског кабинета да доведе Јапан до прекида дипломатских односа, очевидно је да Русији не допушта њен престиж да се повлачи испред последица рата на Далеком Истоку сада, кад се њен колосални војни апарат већ покренуо. И кад је већ дошло до тога, Русији је у интересу да пречисти ситуацију на Далеком Истоку.

    Хоће ли Јапан примити посредовање? Извесно не. Јапан се, пре свега, за све време сукоба понашао агресивно и он је нападач, први је отворио непријатељства. Сем тога било би право понижење кад би токијска влада примила посредовање после познате изјаве да она неће да чује ни за какав предлог ове врсте. Јапан хоће свој спор с Русијом да изравна ратом, и догод се нада на победу, а таква му је нада допуштена, он ће окушати ратну срећу. Овакво држање може Јапан у једноме тренутку да плати врло скупо, јер је он, кад је још пре него су отпочела непријатељства одбио свако посредовање, примио на себе сву одговорност за овај рат, и према томе он ће морати да прими и све његове последице.

    Енглеска већ предвиђа исход овог рата. И не само то. Већ три дана је како се говори о мобилизацији руске војске у Источном Туркестану, а данашњи листови доносе телеграме о убрзаним руским радовима на железничкој прузи која, преко Авганистана, води у Индију. И Енглези имају разлога да се боје једне моћне Руске диверзије на индијској граници. Они се, у случају рата с Русијом, боје и за своје обале у Европи. Адмирал Клоз је изјавио у последњој седници војне комисије да са̂м Лондон није довољно заштићен. (Читајте о томе наш телеграм на првој страни.) И због свега тога јучерањи телеграм о посредовању Енглеске није невероватан. Енглеска ће у једном критичном тренутку, узети иницијативу за пријатељско посредовање између Русије и Јапана. Русија би у томе случају могла одговорити да она није хтела рат, али сада кад су је већ натерали да извлачи мач, она има права да из њега извуче н све користи. Све ове околности чине да је немогуће предвидети како би једна страна интервенција могла учинити крај овоме рату, и мирољубиве манифестације морају, силом самих околности, остати узалудне.

    Ето зато је руско-јапански рат тако опасан. Русија је неисцрпна у људима, а Јапан би се пре борио до последњег човека него што би пристао на какав мир који понижава. Једино би промену у томе смислу могло изазвати држање Кине. Ако се она умеша, или ако у њој букне какав револуционаран покрет, онда би интервенисале све велике силе. У том случају би руско јапански сукоб добио други карактер. Ова нова ситуација или би изазвала један општи рат или би, овога пута, учинила да се дефинитивно регулише Кинеско питање.

    Како се год окренемо, видимо само ужас и овај је рат у почетку новога века исто тако велика и страховита несрећа као и бурски рат којим се завршио покојни деветнаести век.

  • Руско-јапански рат

    Положај на суву

    Генерал Куропаткин, данашњи најпопуларнији руски генерал, примио је команду над целом сувоземном војском руском у Азији. То показује, да су Руси свесни тешкоћа, које их у овом рату чекају, али показује у исто време и то, да се спремају да енергично те тешкоће и савладају.

    Противник који им је најопаснији нису Јапанци, него простор. По рачунима стручњака, на сибирској железници не могу више од 3000 људи дневно да се преносе на бојно поље. То би значило, да тек кроз месец дана могу довући 100.000 војника у Манџурију; 200.000 имају већ тамо, што значи да ће за четири недеље имати од прилике 300.000, а то је свакако довољно и да туку Јапанце и да чувају своју железницу у Манџурији од препада кинеских боксера и кунгуских разбојника.

    Покрај све брзине с којом се Јапанци спремају да пребаце своју војску у Кореју и Манџурију и њима ће требати читаве недеље, док не скупе довољно војске на бојном пољу. Пренашање војске лађама још је незгодније и спорије но железницом. У кинеско-јапанском рату Јапанцима је требало пуна три месеца док су пребацили у Кореју 35.000 људи. Вероватно је, да ће се они овог пута још више журити, али с друге стране не треба заборавити, да им је за данашњи њихов рат потребно много више војске, но што им је требало против Кинеза, који тада нису имали ни војника, ни официра, ни оружја.

    Но данас противника имају, пре но што стану један пред другога, да се боре против простора, а у тој борба пролази увек боље онај, који има више људског материјала на расположењу. Јапанци морају брзо да раде, Руси имају времена.

    Положај на води

    Руска флота на Далњем Истоку још се није ујединила. Један део је у Порт-Артуру, друга крстари у корејским водама, а трећа и најглавнија, она, која је пошла из Средоземнога мора, задржава се сада у Црвеном мору, да натовари угља. Хоће ли ова продужити пут, или чекати на руску флоту из Балтичког мора, која се још налази у Кронштату, није познато. Сутра ће нас телеграф сигурно о томе известити.

    Куропаткин

    Главни заповедник свих трупа у Источној Азији, ђенерал Куропаткин, разрешен је већ од дужности војног министра и полази сутра, 12. о. м. са својим штабом на Крајњи Исток да прими нову дужност. Шеф његовог генералног штаба биће или ђенерал Дејан Суботић или ђенерал Сухолинов.

    Вест о постављању Куропаткина за главног заповедника примљена је у целој Русији с највећим задовољством, јер је опште мишљење да је он најспособнији ђенерал у руској војсци не само као администратор и војсковођа, него и као стратег. Он је и један од најодличнијих руских војних писаца.

    Концентрације и чарке на реци Јалу

    „Морнинг Пост“ јавља из Чифуа, да руске трупе марширају према реци Јалу. 20.000 Јапанаца убрзаним маршевима хитају са разних тачака Кореје према реци Јалу. Парискоме издању „Њујоршкога Хералда“ јављају из Петрограда, да је на реци Јалу било чарке између предстража и да су се Руси повукли. Говори се да је било 2500 Руса.

    Војни министар

    Дужност војног министра отправљаће досадашњи шеф генералног штаба, генерал Сахаров. Он је један од најинтимнијих другова Куропаткинових.

    Ограничење рата

    Из Пекинга јављају да су посланици Енглеске, Сев. Америке, Француске, Немачке и Италије упутили заједничку ноту посланицима Русије и Јапана у Пекингу, којом изјављују жељу ла се рат ограничи на Манџурију и да се не преноси на земљиште Кине.

    Јапански губитак

    Сад се из Петрограда јавља поуздано, да је у боју код Чемулпа потонула јапанска крстарица „Тукашика“ а другој једној крстарици разрушена је цела топовска кула.

    Руска средоземна флота

    Руска ескадра снабдевена је у Џибути угљем и држи се да ће она отпловити у Балтијско море те да, појачана с две оклопњаче из кронштатске флоте, отплови на крајњи Исток.

    Руски Црвени Крст

    Руски Црвени Крст у Петрограду има дванаест и по милиона рубаља иметка, 636 института, 2500 милосрдних сестара и врло јак санитетски персонал.

  • Телеграми

    Енглеска страховања

    Лондон. 11. фебруар. (Специјалан телеграм „Политици“). У војној комисији, у разговору с пуковником Котером о одбрани енглеских обала адмирал Клоз је изјавио да Лондон није довољно заштићен. Кад би Немачка објавила рат, немачке би се топовњаче могле врло лако ноћу, одмах после објаве рата увући у Темзу и загрозити Лондону. Топовњачама би било врло лако да се приближе Ширнесу, да поруше парламенат и Лондонску Кулу и да оштете лађе, с тога адмирал тражи хитно да две топовњаче стационирају на Темзи да штите енглеску престоницу.

    Телеграми

    (11. фебруар)

    Петроград. Вицеадмирал Макаров, командант и гувернер Кронштата наименован је за команданта флоте у Тихомe океану.


    Софија. У маћедонским круговима тврде, да врховна управа Маћедонског Комитета намерава да преда споразумним силама меморандум у коме би се обвезала да ни у ком случају неће сметати извођењу рефорама.


    Берлин. Неколико стотина руских коњаника појавили су се у Анцу у Кореји и покидали телеграфске жице.


    Петроград. Сахаров, шеф ђенералштаба одређен је да врши дужност министра војног.


    Лондон. „Дејли Телеграфу“, јављају из Нагасакија да је руска владивосточка ескадра намеравала да бомбардује Хакодат али је у цугарском каналу спречена снежном олујом.

  • Арнаути

    На глас да су се Арнаути у Ђаковици и околини побунили, ми смо се обратили једном пријатељу у Призрен с молбом, да нам о томе напише извештај. Он нам је одмах написао ово интересантно писмо, које износимо, не мењајући ни једне речи у њему.

    Призрен, 4. фебруар 1904.

    Драги пријатељу,

    Док смо ми Срби у Призрену прослављали дане у успомену на значајну 1804 годину, од које је 30 јануар само један од светлих дана, дотле је нашој непосредној близини, око Ђаковице и у Ђаковици падао турски војник за војником од мартинке побуњених Арнаута.

    Арнаути неће реформе!

    Они хоће и даље да бесне, хоће и даље да свом бесу приносе невине жртве, они хоће и даље да растурају српска огњишта, да пале српске куће, да грабе српске девојке, да муче невину српску чељад, они хоће и даље да буду господари живота и имања свакога Србина.

    Малисори, Шаљани, Краснићи, па други фисови арнаутски из Пећске и Ђаковачке нахије држали су претходно зборове и решили, најзад, да протествују против турских власти које пристају на ђаурске реформе, тиме што ће се, оружјем у руци, успротивити сваком увођењу на далеко чувених турских рефорама.

    28 јануара био је заједнички збор велике множине Арнаута у Малисији, где је, уз дивљачки крик обесних Арнаута: „Спосдуом бедатат!“ (нећемо новотарије!) од кога се небо проламало, решено да се пође и нападне на Ђаковицу. Од једне подробно извештене личности сазнао сам да је на том састанку са кога се пошло на Ђаковицу било преко 10.000 наоружаних Арнаута.

    Шемседин паша, који је одавде отишао још при првом арнаутском скупљању, поведе из Ђаковице три батаљона војске и неколика брдска топа у сусрет нападачима. Шемседин се из Ђаковице упутио био уз Дечанску Бистрицу ка селу Прилепу (између Ђаковице и Пећи) близу Јуника, и ту наиђе на велике посаде арнаутске. 31 јануара, у 2 и по сахата после подне отвори се жестока борба која је трајала све до 10 и по сахати у вече. Арнаути су имали много већа број бораца и врло згодне позиције, док је Шемседин међутим имао само око 2700 људи, са мало џебане а готово ни мало хране. Један ми је Ђаковац, Арнаутин, данас рекао да је било врло много жртава и с једне и с друге стране, и да број које мртвих које рањених палих у овом опасном сукобу, износи око 900 људи. Поред многих војника и нижих официра, у овом сукобу убијен је и један бимбаша (мајор).

    Док је Шемседин паша издржавао формалну битку — топови су се чули и у призренском пољу — дотле су Арнаути из Хаса, иза леђа Шемсединових, напади на Ђаковицу, продрли у варош, разрушили и запалили кућу Махмуд аге Гостиварлије, покушали да заузму хућумат, али, не успевши ту, врате се на варош и ту настане крваво клање по варошким улицама. Три батаљона војске што је било у вароши, успе, најзад, да растера Арнауте из вароши.

    До јуче (3 фебруар) Арнаути из Хаса, којима су дошли у помоћ и Подримци, нарочито полушки и острозубски барјак, држали су у формалној опсади Ђаковицу. Тад је Шемседин паша успео да се спасе опсаде Арнаута у кланцима код Прилепа и стигао је у Ђаковицу. Шта је све даље било до данас, немам никаква извештаја, јер је пут Призрен Ђаковица затворен и нема живе душе која би отуд стигла.

    Јуче је из Феризовића пошао косовски валија Шаћир паша, дивизиони генерал, са 10 батаљона војске и 10 топова у помоћ Шемси паши. Овдашњи енергични и правични мутесариф отишао је на договор са валијом у Суву Реку, а с њим су отишли, како чујем, а руски и аустриски вице-консули и католички бискуп. У Призрен долазе пет батаљона војске, јер је овде до сада био само један редифски табор приштенски. Страх је велики овладао у Призрену да се на побуњене Арнауте на угледају и наши Љумани и Горани, који за сада још мирују. Али ипак код оваких догађаја Призренци им се сваког дана надају доласку на бесплатне конаке.

    Не могу ништа предвидети како ће се ове ствари развијати. По оцени добрих познавалаца ондашњих прилика ситуација је врло озбиљна и могу се свакога часа обновити догађаји из година 1877 и 1882, кад су Арнаути успели били да потпуно овладају овим крајевима.