Београд хоће пошто-пото да буде европска варош. Ако ни по чем другом, а оно бар по Калемегдану и Кнез Михајловој улици види се, да му то и испада за руком. Бунда, либаде, тепелук и дијамантске „гране“ виде се још само на старијим женама. Али оне нису ни изашле у шетњу што им се шета, него што имају удавачу на врату, па се због ње и са њом тискају кроз онај силан свет, а кад дођу кући, оне хучу и почињу разговор хоће ли летос своје ревматичне кости поправљати у Рибарима или у Врањској Бањи. А све што је млађе и што хоће да буде „феш“, носи се по европски и тачно пази да не изостане иза моде. И у томе се иде до крајњих граница. Ето, погледајте наше забаве. Отидите на коју од већих београдских балова, па ћете и ту видети, да сте у Европи. Код женских го врат, гола рамена — већина је „деколте.“ И то је већ дубоко укорењен обичај, који се ваљада никако више не може ни сузбити. Ове се године покушало, али никаквог успеха није било. На прве дворске забаве звате су даме у обичном оделу. Многима се од њих то није допадало, и оне су најпосле успеле умолити, да на овај скорашњи дворски бал дођу у каквој хоће тоалети. И како чујемо, затворена хаљина била је, истина, у већини, али је ипак било много, врло много и деколтованих дама.
Некако баш у то исто време, кад су наше госпође агитовале да у двор долазе у пуној балској тоалети, упути је папа Пије Десети доајену дипломатског кора код Ватикана писмо с молбом, „да се при званичним пријемима и вечерњим забавама, на којима учествују прелати и кардинали римске цркве, даме изволе дискретније деколтовати него што је досад био обичај“.
И сад је питање: Вређа ли деколтована балска женска тоалета морал? Је ли она опасна по стидљивост не само прелата и кардинала него и других људи било римске било православне цркве?
Не. Деколтовање на забави одговара једној опште усвојеној, друштвеној конвенијенцији. Што је за човека фрак, то је за жену деколтована хаљина. И кад папа жели за ватикански дипломатски кор другу конвенијенцију, која женску званичну хаљину помера за неколико сантиметара ближе врату, онда у томе треба гледати само израз особитог респекта према свештеничком чину респекта који доиста не стоји ни у каквој вези са моралом и стидом.
Кад је реч о откривању женскога тела, све зависи од тога, како ће га жена показивати или како ће човек на њега гледати. Један француски принц сасуо је једанпут пуну чашу вина некој сувише деколтованој дворској дами, само се не зна, да ли је та тако кажњена дама била сувише кокетна или сувише — ружна. Један млад француски племић, по имену Равињан, који се доцније закалуђерио, седео је приликом неког ручка до једне наивне, чедне девојке, која је као и све друге даме била деколтована. Њој у току ручка падне у очи, да он ни залогаја није метнуо у уста, па га упита: „Зар ви, Г. Равињане, немате ни мало апетита?“ А млади Равињан јој одговори: „А ви, госпођице, зар ви немате ни мало стида?“ Сирота девојка није знала зашто је то пита. Јер доиста, ничег невинијег и чеднијег не може бити него што је радост младих девојака, кад прва пут обуку деколтовану хаљину. Оне и не помишљају, да тиме износе своје „женске чари“ целом свету на видик, оне просто хоће да буду лепе и радују се својој лепоти. Радују се што их мати почиње изводити у друштво; од шипарице постала је „госпођица“, којој ће млади људи „курисати“ и које неће више играти само у школи за играње, него на правом правцатом балу. Све је то тако природно и невино, као што је природно и спремање младог човека за први бал. И он хоће да буде „леп“, и он се нада да ће нечије срце за њим живље закуцати.
Где је дакле граница, до које женске смеју ићи у откривању свога тела? Свуда и нигде. У доба Ренесансе, кад су поносите, лепе госпе млетачких племића служиле Тицијану као модели за његове Венерине слике, даме су носиле сасвим затворене свечане хаљине, па су чак и око врата везивале широку машну. Та иста хаљина ништа није ни женама у другим земљама сметала у њиховим галантним авантурама. А доцније, кад је ушла у моду деколтована свечана хаљина, облачила се у њу и најисправнија женска исто онако као и Помпадура и друге жене њезиног кова. Хаљина дакле ништа не значи. На бал могу доћи стотине лепих жена и девојака у обичајеној деколтованој тоалети, а ниједном мушкарцу и на ум да не падне, да се према њима друкчије понаша него што би се понашао кад их сретне на улици у зимским хаљинама или код куће у домаћем оделу. А кокета уме у човеку да изазове пожуду и кад је обучена у сасвим високу, затворену хаљину.
Каква ће бити женска хаљина, то зависи од конвенијенције и од моде. Конвенијенција је обичајем утврђени друштвени закон. У целој Европи носе сељанке хаљине које су до гуше затворене, а већином имају и сасвим дуге рукаве. Кад би која сељанка изашла на игру у исеченој хаљини, сви би казали да нема ни стида ни срама. С друге стране опет сељанке свуда носе кратке сукње, које по некад једва достижу до испод колена, а шта би се казало за варошанку, кад би обукла такву сукњу? У опсегу те конвенијенције мода сваке године ствара нове форме за свечану балску хаљину. Према томе, хаљина, који је направљена по законима конвенијенције и моде, никад нам неће изгледати бестидна па чак ни необична. Да ли Евина лепа кћи, што је у тој хаљини, чељаде пуно врлина или грдна грешница, за то не може да одговара — хаљина.
Нека дакле Београђанке слободно иду деколтоване на бал. Са прелатима и кардиналима римске цркве неће се тамо срести, а морал нас осталих ништа се против тога неће бунити.
Само шта ће на то рећи мужевљев или очев џеп?