У нашем јавном животу опажа се ових последњих дана једна чудновата ствар. Сви наши листови без разлике стално говоре о замршеном интернационалном положају, у којем се Србија налази откако је почео руско-јапански рат, о тешкоћама, које нас споља чекају, о опасностима које нам прете, о спремању Аустрије да, с нама или без нас, умаршира у Стару Србију и Маћедонију — а само на оном месту, на којем би о свему томе требало највише рачуна да се води, у Народној Скупштини, нико о свему томе нити мисли, нити говори.
Нису те опасности и те тешкоће само новинарске измишљотине, створене зато да се узбуни свет. Ко год има очи може да их види ако хоће да их види. Аустрија се на врат на нос спрема, мобилише; своје спремање чак ни не крије, а ми све то равнодушно гледамо, као да се нас и наше коже не тиче — у Народној Скупштини трампе се имања и групишу општине.
Узбунила се цела европска штампа, аустријски планови више интересују цео свет но крвави рат на Далеком Истоку; свако за себе и за своју кућу стражује, свако се боји општег метежа и општег рата — а ми на све то мирно гледамо, као да нам је све потаман.
Буни се чак и Италија, аустријска савезница. Она нема ништа да брани, нити да изгуби, али се боји да не изађе празних шака, кад настане општа деоба, боји се да јој савезница не подвали, па се и она спрема — а ми, којима кров над главом гори, ми мирно гледамо, шта се ако нас ради.
Румунија се спрема. Изгледа јој, да је притисак огромне Русије, који стално осећа, мањи откако пуцају топови код Порт-Артура, па и она гледа да у овој згодној прилици, извуче што за себе, уз помоћ своје савезнице Аустрије. Мобилише војску, пуни магацине на Дунаву — а нама је све то свеједно, нас се све то ништа не тиче.
Ништа нас се не тиче арнаутска побуна у Старој Србији, нити гледамо да ухватимо прсте који су у њу помешани. Зашто бригу да бринемо? Зашто још д таквим стварима главу да лупамо? Све је добро, све је у свом реду, треба да смо весели, весела нам мајка!
Цео свет је уочио опасност, која прети општем миру, откако је букнуо руско-јапански рат. Сви осећају, да ће маћедонско питање, не због комита, не због држања Турске или Бугарске, већ због завојевачких планова аустријских; да ступи у акутну фазу, чим Русији буду везане руке на Истоку — а ми као да смо слепи, слепи код очију нити што видимо, нити бринемо. За последњих четрнаест дана било је о томе говора у мађарском, аустријском, француском, енглеском парламенту, а наша Скупштина ево пет месеца седи на окупу, а нико се не нађе у њој, не нађе се човек да запита владу шта је с нама и нашом будућношћу.
Озбиљни људи и листови тврде да је Аустрија већ тражила мандат од великих сила да уђе у Стару Србију да уведе мир, а то наше народне посланике ништа не буни нити узнемирује; разговарају се, договарају, шале и шегаче колико им срце хоће. У Бечу се јавно говори, да би Аустрија, у случају да добије од Европе мандат, тражила од Србије слободан пролаз за своју војску; пошто би јој наступање преко Санџака било сувише опасно; неки тврде, да је та понуда већ и поднесена нашој влади, а никога нема у оној кући што се зове српским парламентом да запита је ли све то истина, у колико је истина и, ако је тако, шта мисли влада да ради.
Знамо и ми, да такве ствари влада не може да удара на велика звона, нити да труби на све стране. То би било и непотребно и штетно. Али кад ћути и власт и скупштина, кад се све завија тајанственим велом, онда свако од нас има право да пита, мисле ли ти људи у опште нешто о тој ствари. Јер најпосле није сад у питању судбина једног човека, него будућност ове земље и будућност свију нас. Ако се хоће да народ с поверењем дочека догађаје, ако се хоће да будемо сви на све спремни, онда нека нам влада и скупштина даду доказа, да воде рачуна о свему што се око нас дешава, нека нас не остављају у неизвесности, нека нас обавесте колико се може, нека нас увере, да воде бригу о интересима Србије и о части њезиној. Стварних нам доказа треба, на голу реч нећемо да верујемо.