Већ у оно време, када су радили на томе да добију Босну и Херцеговину, аустриски државници били су начисто с тим, да са добитком Босне и Херцеговине неће бити задовољене освајачке тежње Аустриске Монархије. Већ онда било је јасно аустриским државницима, да је главно поље њихова рада на Балканском Полуострву, да је тежиште аустриске политике на Балкану и да Аустрија свим силама мора ићи за тим, да добије сталну и отсутну превласт на Балканском Полуострву и да заузме тамо што више земаља, а у првом реду да изађе на Солун.
Све оно што је Аустрија за последњих тридесет година радила, имало је свагда један једини циљ, да се што боље утврди на Балкану и да спреми земљиште за даља своја освајања. Рад аустриске дипломације, да омете правилан развитак Србије и Бугарске и рад аустриских агитатора, да се изазову немири, нереди и незадовољство у Старој Србији и Маћедонији, — сав тај рад био је само средство, помоћу кога ће Аустрија лакше и брже да дође до свога главнога циља, да изађе на Солун и да постане најважнији фактор на Балкану.
Аустриски државници били су уверени, а уверени су и данас још, да је будућност Аустрије у завојевању и експлоатацији балканских покрајина, и да ће Аустрија кад — тад у том свом раду морати успети.
Осим тога што ће се, мисле они, освајањем земаља на Балкану територијално повећати Аустрија и што ће бити јача и снажнија, освојене земље биће важне за економни напредак Монархије, једно за експлоатације природних производа у тим крајевима, друго због тога, што ће се у њима отворити нове пијаце за потрошњу аустриских производа. Осим комерцијалних користи, које би Аустрија добила кад би завладала Старом Србијом и Маћедонијом и кад би добила Солун и тиме једну нову, врло згодну тачку за увоз и извоз — аустриски државници мисле, да би освојењем Маћедоније Аустрија добила сигурну базу, са које би могле временом да утврди своју превласт и на јужном делу западног балканског приморја. Тек онда би Аустрија постигла свој циљ: она би владала Балканом. Турска би се једва још држала, Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка биле би потпуно изолисане и сломљене, економски сасвим зависне од силне Монархије, која би била сада једини и неограничени господар на Балкану, и која би једнога дана лако узела и те државе, које су некада имале великих амбиција, а које би морале пропасти, кад би се планови аустриских државника остварили.
То хоће, то жели и на томе ради систематски и истрајно Аустрија. Ако се ти њени планови не остваре, узалудни су јој били сви досадањи напори и сав рад. Босна и Херцеговина не вреде Аустрији ништа, ако не добије и Стару Србију и Маћедонију и ако не изађе на Солун.
Сада се Аустрији дала врло згодна прилика да почне извршавати план, који су начинили аустриски државници после окупације Босне и Херцеговине, сада је погодно време да уђе у Стару Србију и да изађе на Солун. Русија је заузета у рату са Јапаном, Србија и Бугарска су слабе и у антагонизму, Грчка и Црна Гора не могу ништа, Турска је растројена, у оним крајевима дигао се народ на оружје и тражи да се уклони турска управа, а међу вођима тог устанка има их доста, који добро стоје с Аустријом. Осим свега тога устају на оружје и Арнаути у близини аустриских граница против рефорама, које тражи Европа.
Стицај прилика је дакле врло повољан по Аустрију, и аустриски државници тешко да ће хтети пропустити овако згодну прилику, каква ће им се тешко још кад указати, да се не користе њом а да не пораде енергично на томе да почну остваривати своје планове.
Аустрија ће без сумње употребити ове по њу тако погодне прилике и покушаће да заузме Стару Србију и Маћедонију. Питање може бати само на који начин она мисли то да учини и хоће ли моћи то да учини.