„На дну“ — „Ромео и Јулија“ — Гђа Десанка — Свечана представа — „Вештица“
После необичних драмских слика Максима Горкога, „На дну“ — које су код нас хладно примљене, хладно игране и веома млако и аљкаво режиране, ну које са своје литерарне вредности заслужују, да се о њима у нарочитом чланку расправља и том приликом докаже, да су се и са оваквим уметничким и техничким материјалом, каквим ми располажемо, могле много боље и савесније приказати — прећи ћемо преко два посве нелитерарна дела, „Грбоњу“ и „Чича Самуила“, па се мало зауставити на делу, које се у последње време код нас већ пет пута давало са разним експериментима. То је једна од првих трагедија великога Шекспира: Ромео и Јулија.
Ромео и Јулија
У нас већ довољно позната историја несрећне љубави, те не би можда, ни било потребно њоме се дуже бавити, кад она не би била на путу, да од љубавне постане експерименталном трагедијом. Ми смо рачунали да је сасвим комотно могло остати већ и на експерименту са гђицом Алексићевом, која јамачно ни у најслађем свом сну није ни могла сањати, да ће икада играти Јулију — и на позорници, кад нас изненади нов, далеко невероватнији, експеримент са гђицом Петковићевом. Гђица Алексићева је бар споља могла донекле личити на Јулију, а гђица Петковићева би баш била погодна Јулија само у каквој акробатској земљи.
Оно што је овде — по изгледу, можда, сурово — речено, могли би смо потврдити сваком сценом, сваким стихом. Али то би нас далеко одвело и не би било згодно у овако озбиљним временима писати читаву студију о томе, ко ће још да игра Јулију. Изнећемо само неколике напомене, принципа ради, користећи се при том многим старим књигама.
Да се уметничко дело допадне, и да се као такво прими, најважнија је погодба да је уметнички, бар приближно, истинито, то јест, да нам не изгледа као немогуће оно, што се представља. То мора да буде и најобичнијем уму јасно.
Те погодбе, међутим, овде нема.
А ево зашто:
Јулија није била среска капетаница, него оличена младост, топлина, осећај, млађани жар, лирски производ песника природе — да се поетски изразимо. У Јулији је нашла своју најпотпунију презентацију идеална лепота и силна моћ љубави. То је трагика прожмана најлепшом лириком, коју пред нас може изнети, и задовољити нас, само најсавршенија игра.
Потпун, заокругљен приказ ове улоге спада међу најузвишенија и најтежа умења драмске вештине. И чисто се не зна, да ли су ту важније мимичке или реторске особине представљачицине.
У Јулији се врши, пред нашим очима, прелаз од отворене, скоро детињасте наивности до највишега трагичног патоса, од детета, дакле, до херојкиње. Зато улогу Јулијину може са успехом играти само готова, скроз спремна, а никако — па баш ни даровита — почетница.
Неопходне особине за приказивање ове улоге јесу: лепота и љупкост појаве, мек, гибак, милозвучан орган и много окретности и топлине. Ма каква мимичка или реторска осредњост тотално разорава сваку илузију1.
А шта је било са нашом илузијом, кад је закрчао балкон и пред нас се појавила једна корпулентна дама, са тамним и скоро промуклим гласом?… Ми помислимо, да ће то бити Јулијина дојкиња, ну после видесмо, да је то требало да буде дете Јулија од четрнаест пролећа.
Кад би овакво дете, и од шеснаест година, имало какав наш најобичнији трговац из главне чаршије, он би се најозбиљније забринуо и насигурно би је послао у Маријенбад.
Да је нешто оваква Јулија „цвркутала“ са балкона своју прву песму тек пробуђене љубави, тај балкон насигурно не би више постојао. А, међутим, кажу да балкон на дому Капулетову у Верони и данас постоји.
Јулија је невина, чиста жртва велике страсти. Она је ружин пупољак како вели Хајне (а тај се разумевао у женама), који се пред нама, под Ромеовим пољупцима, развија у млађаноме сјају своме. Шта је љубав, сунце јој је казало а месец јој поновио.
Изгледа ли, молим вас, гђица Петковићева као ружин пупољак?… И да ли она личи на створење, које ће се са сунцем и месецом споразумевати о љубави?…
Детињство, ноћна тишина, цветан врт, дивна месечина, песма славујева, мај, лирика — то је атмосфера, то је обележје Јулијино.
А гђица Петковићева?… Одговара ли она таквој средини? — Не, она би била добра Јулија само — за зиму. Ја чикам и једнога од наших поета, да о њојзи напише лирску песму! Баладу би можда и могли2.
„Тиха и нежна, као мајски дан,
Пријатна, љупка, као сладак сан;
У руци држи пророчко цвеће:
„Хоће—неће… Хоће—неће…“
[пак], ове баладе:
С мачем у руци, јунакиња млада,
Страшно ту стоји попут тврда града;
Снажне мишице и груди јој моћне
Одбијају непријатељске нападе ноћне.
Пре него што изађе пред нас, Јулија није знала за љубав. Њезина се љубав зачиње, рађа и развија тек пред нама. Пре тога она је била безазлено дете Јулија.
Па да ли на то личи гђица Петковићева? — Не, она не личи на дете; она више изгледа као удовица Јулија, која би само требала да размахне око себе, па да све сметње отклони; да пришије шамар Парису (ах, да је бар то и учинила!), а Ромеа да ухвати за уши, па пред олтар.
Још нешто: Шекспир је, истина, Јулију начинио јачом, одлучнијом од Ромеа; она је према њему јунакиња. Да ли се на нашој позорници то хтело и очигледно, физички да представи?…
Можда се, уосталом, иза свега овога крије и каква „идила“ — ја не знам; али иза мене, у позоришту, некакво чупаво, женско створење, с цвикером у руци, рече једној до себе: „Ју, болан, пази, њих двоје играју Ромеа и Јулију…“ Шта је ово требало да значи, нисам могао да разумем.
(Свршиће се)