Већ три дана узастопце „Самоуправа“ на уводном месту говори о гласовима који се у последње доба шире о аустријским војним припремама. Пребацујући српским листовима што те гласове износе, „Самоуправа“ уверава сваког оног који хоће да је чује и да јој верује, да ми немамо никаква разлога да се тих аустријских припрема плашимо. А као доказ том овом тврђењу, она наводи час ово, час оно, како јој шта ког дана падне на памет. Саберете ли све те њезине доказе, растурене у неколико бројева, добићете од прилике ово: да Аустрија нема рачуна, да status quo на Балкану мења; да она, чак и кад би хтела, не би могла то да учини, због растројених својих унутрашњих прилика и због руско-аустријског споразума, који јој везује руке; да, ако Аустрија и чини какве припреме, то чини једино због општег несигурног стања у Европи и што она „много полаже на то, да балканска питања у своме развоју не пођу правцем, који би могао бити штетан по њезине интересе“; да најпосле и званични бечки кругови стално говоре о својој мирољубивости и, као последњи доказ, „Самоуправа“ цитира — „Пресу“
Не наводимо ми све ове разлоге „Самоуправине“ зато, што хоћемо да одговарамо на њих; ми смо то већ једном учинили и „Самоуправа“ је муком прошла преко тога. Наводимо их само зато, што нас они, окупљени овако сви заједно, више подсећају на некадашње „Видело“ но на икоји други српски лист. А другу једну ствар хоћемо данас да расправимо са „Самоуправом“, једном за свагда.
Говорећи о тим гласовима, она вели да се они намерно измишљавају, с планом растурају, једино у томе циљу, да се у наше јавно мњење унесе забуна. И онда, за сваког оног ко уме да чита, излази, да сви београдски листови: „Политика“, „Мали Журнал“, „Штампа“. „Словенска Југ“, „Београдске Новине“, „Трговински Гласник“, „Дневни Лист“, „Вечерње Новости“, „Нови Свет“ и остали, ако их још има, намерно хоће да нанесу Србији штете, јер сви су они бележили те гласове и коментарисали их на исти начин, сви без разлике. Хоће Србији да нахуде и „Србобран“ и „Дубровник“ и „Застава“ и „Браник и „Српски Глас“ и сви остали српски листови ван Србије, јер су и они тако исто писали.
Једино се „Самоуправа“ патриотски држи у том питању; само она има такта и довољно обазривости, а ми сви остали или смо неразумна деца, или — издајници. Ово последње још нам није рекла, али ће нам, ако овако продужимо писати — а продужићемо — сигурно и то једног дана рећи. Рећи ће нам и горе ствари, ако горих има. Кад је неко уверен, да је само његово мишљење правилно, да само он зна, шта треба радити, а сва остала мишљења да су штетна, онда тај у нетрпељивости својој и нетактичности слабо разбира за основне појмове слободног дискутовања и показивање мисли. Ко није с њим, против њега је и против — државе.
Да се разумемо. Не тражимо ми — нека „Самоуправа“ то једном за свагда запамти — да се дискусија о битним државним интересима изнесе на улицу и да онда сваки о њима говори и решава. Знамо и ми, да то не може и не сме да буде; то је ствар владе и скупштине. Али ми тражимо да нам се даду гаранције, да се одиста нешто ради; тражимо да се не затварају очи пред опасношћу; тражимо да се не увија све у онај мандаринска тон; тражимо нарочито, да се већ једном раскрсти с оним полузваничним оптимизмом, којим су се одликовале све наше владе, колико год их је до данас под небом било.
Разуме ли то „Самоуправа“ или не разуме? Хоће ли већ једном хтети да појми, да се наши захтеви нити косе с парламентарним обичајима, нити наносе штете овој земљи?
Знамо и ми да данашња влада ужива поверење Народне Скупштине, али то још није разлог, да се нико, али нико, у тој скупштини још не нађе да запита, како стоји Србија данас и шта мисли влада да ради. „За свој рад“, вели „Самоуправа.“ „влада и народно представништво одговараће пред историјом.“ Шта историја. која историја? Тако су говорили и Владан Ђорђевић и Цинцар-Марковић, тако се данас не сме више да говори. Док ви изиђете пред ту историју, дотле ће нам други ископати раку. А ако ви хоћете мирно, скрштених руку да легнете у њу, нећемо ми.