Пре два дана ми смо изнели садашње стање у радикалној странци, дошавши до закључка, да ће буџет, најважније питање у овом тренутку, истина изићи на јаку опозицију код једног дела радикалних посланика, али да ће се ипак моћи створити већина да га без великих измена прими. Међутим изгледа да та већина није била тако сигурна, као што се у опште мислило, те су радикали, да би отклонили ту безизлазну ситуацију прибегли једином среству, које им је још остајало на расположењу. Они су на прексиноћној општој седници радикалног клуба решили, да се поново уједине и да на тај начин даду влади, која се одиста не налази у згодном положају, могућност да посвршава све оне скупштинске послове, који се ево већ читаве месеце отежу и одлажу.
Судећи по именима, која наилазимо у новоизабраном клупском одбору, изгледа да је то поновно стапање потпуније и искреније, но што је било оно јесенашње. Ту су, покрај врло ватрених присталица г. Пашића, људи, који суму давно окренули леђа и који су све до јуче ишли својим путем; има их и таквих, које бисмо по личним размирицама из доба „Одјека“ и „Уставне Србије“ морали да сматрамо као крвне непријатеље; сви су они сада заборавили то, или, што је вероватније, оставила само на страну, док не посавршавају најхитније послове, а после како Бог да.
Ни за кога није тајна — и влада је то казала у своме програму рада — да ће овај сазив Народне Скупштине бити одложен за доцније чим се сврши буџет и друге прешне ствари, које стоје у органској вези с њиме. Да ће буџет по садашњем стању судећи несумњиво бити примљен, јасно је за свакога. Биће можда измена у појединим позицијама, али ће ипак бити примљен, ако се влада иоле буде показала енергичном. Као год и у свима другим парламентима, тако и у нашем има читава група посланика, који, и ако је у главноме уз владу, покаткад, нарочито у ситнијим питањима, хоће врло радо да јој подметне ногу. Такав случај имали смо пре неколико дана. Гласајући о једном одиста не врло важном питању, на предлог г. Арсенијевића, влада је, употребивши све мере, једва успела, да добије какву такву већину. Та изненадна питања, на која се нико пре тока није спремао, увек су највећа опасност за све владе, које су основане на погодбама између двеју фракција.
Прва последица тог поновног спајања дакле биће примање буџета; друга, пак, биће по свој прилици јачање ауторитета у странци и у скупштини г. Н. Пашића. Чудновата је његова историја за ових неколико месеца. Када се скупштина први пут састала негодовање спрам њега међу самосталним радикалима било је тако велико, да су они други радикали морали да га тако рећи избришу иза својих редова; чак ни у Државни Савет нису могли да га уведу. Међутим, мало по мало, присталице Пашићеве, чинећи концесије самосталним радикалима у другим питањима, успели су, да створе г. Пашића неопходним по странку и владу. Тада су самосталци са свога гледишта учинили прву погрешку; попустивши једаред они су морали да попуштају и даље, јер су већ првим уступком својим показали, да се према свију оних ствари, које су пребацивали г. Пашићу, може да пређе и да се оне могу да забораве. Г. Пашић пак, са свога гледишта, држао се врло мудро. Из почетка он се био потпуно повукао, не тражећи ништа за себе, рачунајући да ће радикали и сами доћи да га потраже. Његови пријатељи су за то време енергично радили за њега, те је нешто због тога, а нешто због поцепаности и неодлучности самосталних радикала најзад дошло до тога, да је данас г. Пашић неоспорно ако не номинални, а оно фактички шеф радикалне партије.
Зато ће као друга последица овог поновног стапања радикалне странке бити можда реконструкција кабинета одмах после буџета, а можда још и пре. Нови председник министарства био би онда г. Никола Пашић.