Многи је мисô, многе се труде
Кад би ко хтео песник да буде,
Са страшном муком тешко се бори
Ко хоће свом роду какву песму да створи.
— Бранко Секулић, папуџија
Јесте ли икада били уредник каквога листа, али прави, не само потписани?… Знате ли ви за муке тога јадног божјег створа?… Да вас човек само осуди да прочитате и половину онога, што он мора да прочита, па би вам било доста. А већ и да не говоримо о оним списатељима, који увек хоће сами да вам прочитају своје списе из бојазни, да ћете их ви и нечитане бацити у котарицу.
Покојни Војислав, као уредник, хтео је на тај начин једном да погине. Неком жандармеријском поднареднику пало на памет да напише жалостиву игру у седам чинова: „Јоца харамбаша и Јуца хајдучица“, у коју је метнуо и себе, са пуним именом, презименом и чином, како је јунак, те гони хајдуке. Он је тај „рукопис“ предао Војиславу, да га штампа, ако се не варам, у „Предионици“, и да му поправи за позориште, па је онда из дана у дан долазио, да га пита, је ли га прочитао. Пошто су му одговори и увијања Војислављева већ постала сумњива, он једнога дана дође, поручи из оближње кафане две каве, метне дуван на сто, закључа врата, извади револвер, разви „препис“ своје жалостиве игре, седе и отпоче читати. И тако је читао, читао, читао — читао са највећим одушевљењем. После силнога окршаја, у коме је сам увек био највећи јунак — те су га и прозвали „храбри поднаредник“ — побије он хајдуке, страшнога харамбашу Јоцу својеручно веже и преда власти, хајдучицу Јуцу „склони незнано куд“ и жалостива се игра завршава сликом, осветљеном „бенгалском ватром“, на којој је представљено, како му вила меће венац на главу, капетан Живота му пружа медаљу за храброст, другом руком му додаје уцену од 5.000 динара, анђели из далека читају указ, којим се поставља одмах за потпоручника, а музика свира посмртни марш. Војислав се ту заплаче и клоне, поднаредник га испрска водом и — оде.
Војислав је додуше, већ одавно умро; али ено жива Бранислава Нушића и Жарка Илића, па их упитајте, ако мени не верујете.
Да, да, уредници претуре многе јаде преко главе, и ко ће све да их исприча!… Једни вам шаљу приповетке; други економско-финансијске чланке („Како да уредимо јадно стање?“… „Како да се обогатимо?“… „Где нам је спас у 12. часу?“… итд); трећи траже, да му, из љубави према слабачкој српској књижевности, одштампате оглас о књизи „Пет царстава или три пријатеља, чаробна игра у пет чинова с певањем“; четврти вас преклиње и уверава, да му сва будућност зависи од тога, хоћете ли штампати његове „Последње уздисаје“; пети тражи од вас савета, „како да постане песником?“. Шести опет, слободњак неки, бринући се за престоничко добро, хоће пошто-пото да постане новинар и пошаље вам овакав напис:
Наш уважени грађанин Н.Н. кафеџија у Палилули, наишао је пре неки дан око поноћи у својој авлији на једну — гуску. Просто страшно!… Ето докле смо дотерали са овим нашим трзавицама, да се једна гуска (хајде, да је бар каква друга тица! Ур.) и то не обична, него туђа гуска усуди ући у авлију једног честитог палилулског кафеџије. Питамо надлежне власти, да ли им је ово познато и шта тражи овај ноћни гост у то доба по авлији једне уважене пореске главе?! Мутна су времена настала…
Један пита:
Шта да радим? Да л' да певам,
Ил' веселе бројим данке.
Други прети читавим пакетима које може донети ради избора, ако се послата песма не допадне, па између осталога, вели:
… на муци се познају јунаци, па сад квит — хоћу да будем песник, па сад гледајте како год као што рекох шта кошта ја ћу да платим, само хоћу да видим труковано моје име а и неки из моје фамилије, па после ако је да се мре, нек се мре само нећу без да сам оставио потомству песме…
Па онда већ не може да одоли своме песничкоме нагону, него прелази у стихове:
И теча Панта и Ујка сима
пући ће од силне муке
Кад у новинама виде Име
Име моје… труке — труке
Разуме се, да у примедби објашњава, како ово „труке — труке“ значи: „труковано“.
И доиста има људи за које је то заносна срећа видети своје име у новинама, док би други дали трећину својега живота, да виде штампане своје умотворине. То је болест, болест код многих неизлечива и зато понеке од таквих особа често престају бити комичнима и бивају трагична. Колико је од њих, писмених и неписмених, страћило свој живот ношени целога века неодољивом жељом и до последњега часа неослабљеном жудњом, да буду новинари и књижевници!… А колико је, опет, од оних, који су одиста умели штогод да напишу и нешто урадили, промашило своју чиновничку каријеру, не важећи у нас као „озбиљни људи!…“ то сви добро знамо. А, међутим, и међу једнима и међу другима има ипак пуно добрих људи.
Неки младић, веома умилна изгледа, по свему судећи старији великошколац, до крајности скроман и учтив, донесе песму. Он није насртљив, и врло ретко долази да пита, шта је с његовом песмом, али увек тако жалосно, као да му у том тренутку живот од тога зависи. Донекле сам се извлачио како сам знао (пошто су мени оставили, да се са песницима рачунам), али једнога дана дође он и запита најтужнијим гласом, што га је икада песничка душа измислила: „Па зар још нисте прочитали моју песму?!…“ Станем обећавати и правдати се сасвим збуњено пред овим очевидно несрећним човеком, коме се већ и очи почеше пунити сузама. Сузе не могу да гледам, те једва дочеках, да се окренем, кад ме коректор замоли за неко објашњење.
Међутим је нови песник био оборио главу и поглед му пао на редакцијску котарицу. Он, јамачно сасвим инстиктивно, ћушну руку у њу и, о судбино, натрапа баш на своју песму. Кад сам се вратио столу, он је већ био сазнао све, из очију му грунуше сузе, принесе песму устима и чисто закука: „Песмо моја нечитана… песмо моја нечитана!…“
Застиђен и истински тронут дохватих песму из његових руку и пошаљем у штампарију одиста нечитану. Овај је човек морао имати у себи песничку душу. Песма му, додуше, није била богзна каква, али ме је он после тога још дуго сретао са неким блаженим осмејком и увек поздрављао очевидном захвалношћу.
А ко, опет, из времена пре десетак до петнаест година не зна за Жику Песника, он је имао и своју визиткарту:
Живко Песник
ђаче самоуче и различитих језика песник
То је било добро и послушно момче, али је јадник патио од падавице. Једном га је то снашло баш кад ми је, после дугог наваљивања с његове стране — стао читати некакву веома дугачку своју песму.
Њега је његова песма очигледно узрујала. Усред читања замоли ме, да наставим ја; он дубоко уздахну, докопа се обема рукама за сто, крај којега сам седео и гледајући ме право у очи, стаде полако падати наузнако. Сто, мастило и све остало паде преко њега. На поду затрепери као рањена животиња, полежа мало, па устаде. Погледа по соби, онда у мене, чисто застиђено: „Опростите“, рече, покупи своје хартије, па журно изађе на задња врата. Од тога доба никад се више нисмо видели. — Сиромах!… Њему је требало лечење, пријатељских савета и добра нега, а ми смо у пустој младости, терали комендију с њим.
Тога сам се грознога призора дуго сећао. Али да се вратимо на веселије ствари.
Једнога сам дана седео у уредништву залудан, кад ми некакав патролџија донесе један завој и писмо. У писму је стајало кратко и јасно:
Поштовани господине! У прилогу под # шиљем вам ову велику песму, да је оштампате у вашим цењеним новинама. Паре вам не тражим него више за љубав.
— Са високим поштовањем итд.
Већ по овом писму сам слутио неку беду. Отворим завој и имам шта видети: „Смрт Смаил-аге Ченгића. С латинског превео Максим Јеротић, жандарм, потпоручник из Београда“
Слатко сам се насмејао, и онако сам узвикнем: „Максиме, брате, ђе научи латински? Да те нису у Мљетке шиљали?“
Не прође ни недеља дана, а у уредништво ступи официр:
— Ја сам Максим Јеротић — вели.
— А ви сте то, г. Маскиме?
— Јесте, ја сам. Молим вас, шта је са оном мојим преводом?
— Па ствар је, знате добра. Него где ви научисте латински? — упитам га, тек толико да разбистрим ситуацију.
— Е, нећете ми веровати — прихвати „преводилац“, поносито се смешећи — да нисам ни знао да знам латински. Али једном приликом, кад смо неком књижевнику претресали стан, мени, поред осталог, дође у део и та књижица. Погледам — латинска. Почнем да читам, па ми се учини, као да разумем. Читам, читам и — све више разумем. Море, Максиме, кажем себи, па ти знаш, море, латински. Причам овамо у касарни, и читам им, и сви су се чудили. Капетан вели: преведи ти то, Максиме, да можеш још постати славан човек. Па пошто је ствар и… онако… војничка, ја седнем и преведем.
— Хм, хм!… Лепо, лепо — учиним ја — А, молим вас, да ли вас само зову Максим, или сте ви…
— Ах, не — упаде у реч „преводилац“ — не зову ме, ја сам прави Максим.
— Одмах сам помислио…
— А је л’ те?
(Свршиће се)