Дан: 23. фебруар 1904.

Многи је мисô, многе се труде
Кад би ко хтео песник да буде,
Са страшном муком тешко се бори
Ко хоће свом роду какву песму да створи.
— Бранко Секулић, папуџија

Да међу радницима на овој врсти песништва има мученика, и колико их стаје њихово певање, најбоље казује један такав песник овим својим стиховима:

Кад се песме латим,
Не могу чисто да дишем,
Већ у зноју лица,
Стихове своје пишем.

Ту већ човек мора и да се сажали.

Међутим, има међу њима и чисто патолошких појава. Или, зар се може и замислити, да би икакав иоле здрав човек могао послати каквом листу, са озбиљном молбом за штампање, овакву ствар:

Да је: свети Методије;
— Иначе га зову и — Метође!? —
На светог с' Илију — 20. јула —
А и пре и после тога —
Многи ту свет скупи!
Итд.

Као и ово из друге песме истога лица:

И од тога је прича постала
Да Господ Бог једе!
Да ли је истина!

Па ипак је то у своје време учинио некакав Бл. Рад, из Београда. Исто важи и за другог његовог колегу, који се потписује „Зверка“, и овако пева:

Па зашто, зар ја,
Који духом дишем слободе чарме
Да не будем чедо светлости зарне?!?
Нико ми сме, ко то!, то право опроврћ
Мањ ако Бог да — прћ, прћ, прћ…
И у том часу
Дуси се дижу, да се соједине,
Као што црв гамиже посред прашине.
Ах подле душе јадне никакве…
Што ће ми у срцу онда тај чар?!
Кој зна?…
Можда је то какав фини шамар?…
О знам ја тебе… и тебе… али: пст.
Али опет кад помислим на те
Душо мила
У стомаку ми се нешто узмути…
Срећна била!!
Ој, ој, ој.

Овога човека мора да је мучио некакав силан јад.

⁂

За овакве, и њима сличне, песнике, измислили су бедни уредници једно средство, некима да се свете, а некима да испуне жељу, ну поглавито да својим патњама даду одушке. То је спасоносно средство: рубрика за „Одговоре уредништва“. Па ипак ни то увек не упали, јер многи од ових списатеља пристају, да им се и ту ствари штампају.

Ево неколико тачака из те рубрике:

Мирку, овде. — Ово вам је место из љубавних вам песама одиста нежно и дирљиво:

То ветар пири,
То звонца звоне
Кô слатки гласић
У моје Маре,
Када ми нежно на уво шапће:
Ах, слатко моје мало магаре!

Е, то је, видите, лепо! Искреност је једна од најлепших особина песничких, а тога, види се, ви имате. Ви сте бар искрен човек… А како вас, молим, зову они, који вам не шапћу на уво? Они вам, мора бити, тако не тепају.

⁂

„Хладном филозофу“, Рума. — Од свих ваших „оригинално измишљених, мудрих изрека“ ми штампамо ову као највернију:

„О колико страшне истине лежи само у две речи: младост-лудост!“

Да, ту имате потпуно право, јамачно млади човече, бар ви.

⁂

„Ојађенику“, Б. — Сам ће бог, а можда још и ви, знати, шта ово треба да значи:

Кад се сетим на те душо,
Кад ми тепа: слатки цушо!
Кад се сетим од на наше јаде,
На груди ми се силно отме:
— Сигфриде граде!…

Молимо вас, како се ви иначе?… Ако вам буде кадгод успут, свратите лекару!

⁂

Б. Сек. у **. — Кажете:

Хтео бих мало да с' нашалим
Али не знам како ћу!

Немојте, молимо вас, то више није ни потребно. Ми смо се већ искидали од смеха, „шаљивчино“ стара!

⁂

Гђици С. С. у Б. — Ви сте у својој новели, коју сте скромно крстили „Моја катастрофа“, барем искрени. Разуме се, да је најдирљивија она глава, коју почињете овако:

Знаменито вече… и лепо и страшно… Кад сам први пут окусила од дрвета сазнања (Наздравље вам било! Ур.)… Била је субота; после лепог зимског дана наступила је ведра, хладна ноћ… Ах, ја је никад нећу заборавити (То вам верујемо. Ур.)…. соба је била топла…

Ја, ја… то је све лепо, чак и врло лепо, а оно, што даље долази још је лепше и интересантније. Него, како би било, да нам то насамо испричате?

⁂

Љ. К. Драгановском, у Пож. — Поводом вашега питања:

Ах, шта да опевам ове тамне ноћи?
Куда ми ваља за мислима поћи!
За столом седим, спопао ме јад.
И муку мучим, авај! песник млад!

Мислимо да ће најбоље бити, да се одмакнете од стола и да угасите свећу. Јер ако већ вас спопада јад, није право, да и ми мучимо муку због тога сад.

⁂

„Старом новинару“, овде. — Бадава се ви потписујете „Стари новинар“, вашу приповетку ипак нећемо да штампамо, јер она јасно доказује, да старост не штити од — писања.

⁂

„Пегазићу“, у Б. — Пролеће је врло лепа ствар, нарочито кад се о њему не „списују песме“. — Али, опет, колико тек дражи, колико ли лепоте добија више, кад га ви овако дивно „спевавате“, и то, као што кажете, без по муке:

Већ долази пролеће мило
Од зиме као да ништа није било.
Са дрвећа спада већ све иње —
И биљке се облаче у друге хаљине.
Снег се топи и са земље отиде
Па ће сад свима топлије да бидне,
У природи ваздух живље да дише
Па човеку милије и песме да пише.
А птици ласти одлетајет
— У други вилајет…

Камо те лепе среће, да сте и ви нешто отишли у други вилајет, те бар сад не би морали да читамо ове ваше, „без по муке спеваване стихове“.

Један државни чиновник прекорачи једног дана границе, које су му законом и најобичнијим правилима уљудности одређене, и покаже тиме, да није за место на коме је. Јавно мњење се узбуни, а он онда, место чега другог, да једну изјаву, у којој, признајући да је погрешио, покушава да се извини изазивачким држањем противне стране и задовољношћу својом услед службених непријатности.

Није нам данас намера да говоримо о предности тог извињења, нити у опште о Церовићу. Ми смо већ једаред јасно и отворено казали наше мишљење о целој тој ствари и не бисмо имали никаквих разлога, да се понова на то враћамо, да се није десило нешто друго. Један народни посланик — који, то је свеједно — упутио је на министра унутрашњих дела интерпелацију о том догађају, на шта је министар изјавио, да ће му одговорити 31. марта.

На први поглед изгледа да је све у свом реду: министар хоће да од говори као што је по закону дужан да то учини и одређује рок за тај свој одговор у границама које му прописује пословни ред скупштински. Па ипак није тако, ма да је министар у формалном праву; није због тога, што одуговлачењем свог одговора одузима оваку важност и поднесеној интерпелацији и своме одговору. Код нас се брзо живи и брзо заборавља; сваког дана дешавају се нове ствари, које привлаче општу пожњу на себе и бацају у засенак све оно што се пре тога дешавало. Данас је цео свет у Београду узбуњен због држања г. Церовића на збору Женског Друштва; 31. марта неће више нико на то ни мислити. То г. Стојан Протић врло добро зна па зато и одлаже свој одговор.

Зато му ми и замерамо. Очевидна је ствар; да министру није било тешко одмах одговорити. У сваком другом парламенту, тако би и било. Нити, ту треба проучавати каква акта, нити слати какве комисије. Цео свет зна, шта је било, па и министар мора да зна. Питање је сад само, шта г. Стојан Протић мисли да ради с тим својим чиновником, а на та питање могао је одговорити одмах, а не тек 31. марта.

Према свему томе изгледа, да г. Стојан Протић хоће да заклања г. Церовића; зашто он то хоће неразумљиво је за свакога. Очевидно је, да га он није послао у Женско Друштво, нити му наредио, да се онако понаша, па ипак га брани. Брани једног свог чиновника, који не заслужује да се брани и који чак ни сам не зна како да се брани; заклања човека, који женама београдским прети гвожђем и букагијама, ако не раде онако, како он, г. Церовић, хоће да ради. Зашто га онда брани?

Двадесет и пет година г. Стојан Протић се одиста борио за слободу и носио неко време за њу исте оне букагије, којима г. Церовић данас, у слободно доба, другима прети, па га ипак трпи у служби, заборављајући колико је времена, борбе и јада требало, док се једном до те слободе дошло. Зар вам се онда не намеће закључак, да ми сви, све без разлике, за том слободом само дотле жудимо, док нас угњетавају, а да, кад то престане, ми без зазора трпимо, да се у наше име други угњетавају? Истина је, да су све ово ситнице; најпосле, г. Церовић претио је само букагијама, а ником их није метнуо на ноге. Али ни тога не треба да буде; требало би једном за свагда да се зна, да државни чиновник не може и не сме да се понаша онако, како се г. Церовић понашао у Женском Друштву. Г. Ст. Протић може то да спречи и треба да спречи што пре.