Многи је мисô, многе се труде
Кад би ко хтео песник да буде,
Са страшном муком тешко се бори
Ко хоће свом роду какву песму да створи.
— Бранко Секулић, папуџија
Да међу радницима на овој врсти песништва има мученика, и колико их стаје њихово певање, најбоље казује један такав песник овим својим стиховима:
Кад се песме латим,
Не могу чисто да дишем,
Већ у зноју лица,
Стихове своје пишем.
Ту већ човек мора и да се сажали.
Међутим, има међу њима и чисто патолошких појава. Или, зар се може и замислити, да би икакав иоле здрав човек могао послати каквом листу, са озбиљном молбом за штампање, овакву ствар:
Да је: свети Методије;
— Иначе га зову и — Метође!? —
На светог с' Илију — 20. јула —
А и пре и после тога —
Многи ту свет скупи!
Итд.
Као и ово из друге песме истога лица:
И од тога је прича постала
Да Господ Бог једе!
Да ли је истина!
Па ипак је то у своје време учинио некакав Бл. Рад, из Београда. Исто важи и за другог његовог колегу, који се потписује „Зверка“, и овако пева:
Па зашто, зар ја,
Који духом дишем слободе чарме
Да не будем чедо светлости зарне?!?
Нико ми сме, ко то!, то право опроврћ
Мањ ако Бог да — прћ, прћ, прћ…
И у том часу
Дуси се дижу, да се соједине,
Као што црв гамиже посред прашине.
Ах подле душе јадне никакве…
Што ће ми у срцу онда тај чар?!
Кој зна?…
Можда је то какав фини шамар?…
О знам ја тебе… и тебе… али: пст.
Али опет кад помислим на те
Душо мила
У стомаку ми се нешто узмути…
Срећна била!!
Ој, ој, ој.
Овога човека мора да је мучио некакав силан јад.
⁂
За овакве, и њима сличне, песнике, измислили су бедни уредници једно средство, некима да се свете, а некима да испуне жељу, ну поглавито да својим патњама даду одушке. То је спасоносно средство: рубрика за „Одговоре уредништва“. Па ипак ни то увек не упали, јер многи од ових списатеља пристају, да им се и ту ствари штампају.
Ево неколико тачака из те рубрике:
Мирку, овде. — Ово вам је место из љубавних вам песама одиста нежно и дирљиво:
То ветар пири,
То звонца звоне
Кô слатки гласић
У моје Маре,
Када ми нежно на уво шапће:
Ах, слатко моје мало магаре!
Е, то је, видите, лепо! Искреност је једна од најлепших особина песничких, а тога, види се, ви имате. Ви сте бар искрен човек… А како вас, молим, зову они, који вам не шапћу на уво? Они вам, мора бити, тако не тепају.
⁂
„Хладном филозофу“, Рума. — Од свих ваших „оригинално измишљених, мудрих изрека“ ми штампамо ову као највернију:
„О колико страшне истине лежи само у две речи: младост-лудост!“
Да, ту имате потпуно право, јамачно млади човече, бар ви.
⁂
„Ојађенику“, Б. — Сам ће бог, а можда још и ви, знати, шта ово треба да значи:
Кад се сетим на те душо,
Кад ми тепа: слатки цушо!
Кад се сетим од на наше јаде,
На груди ми се силно отме:
— Сигфриде граде!…
Молимо вас, како се ви иначе?… Ако вам буде кадгод успут, свратите лекару!
⁂
Б. Сек. у **. — Кажете:
Хтео бих мало да с' нашалим
Али не знам како ћу!
Немојте, молимо вас, то више није ни потребно. Ми смо се већ искидали од смеха, „шаљивчино“ стара!
⁂
Гђици С. С. у Б. — Ви сте у својој новели, коју сте скромно крстили „Моја катастрофа“, барем искрени. Разуме се, да је најдирљивија она глава, коју почињете овако:
Знаменито вече… и лепо и страшно… Кад сам први пут окусила од дрвета сазнања (Наздравље вам било! Ур.)… Била је субота; после лепог зимског дана наступила је ведра, хладна ноћ… Ах, ја је никад нећу заборавити (То вам верујемо. Ур.)…. соба је била топла…
Ја, ја… то је све лепо, чак и врло лепо, а оно, што даље долази још је лепше и интересантније. Него, како би било, да нам то насамо испричате?
⁂
Љ. К. Драгановском, у Пож. — Поводом вашега питања:
Ах, шта да опевам ове тамне ноћи?
Куда ми ваља за мислима поћи!
За столом седим, спопао ме јад.
И муку мучим, авај! песник млад!
Мислимо да ће најбоље бити, да се одмакнете од стола и да угасите свећу. Јер ако већ вас спопада јад, није право, да и ми мучимо муку због тога сад.
⁂
„Старом новинару“, овде. — Бадава се ви потписујете „Стари новинар“, вашу приповетку ипак нећемо да штампамо, јер она јасно доказује, да старост не штити од — писања.
⁂
„Пегазићу“, у Б. — Пролеће је врло лепа ствар, нарочито кад се о њему не „списују песме“. — Али, опет, колико тек дражи, колико ли лепоте добија више, кад га ви овако дивно „спевавате“, и то, као што кажете, без по муке:
Већ долази пролеће мило
Од зиме као да ништа није било.
Са дрвећа спада већ све иње —
И биљке се облаче у друге хаљине.
Снег се топи и са земље отиде
Па ће сад свима топлије да бидне,
У природи ваздух живље да дише
Па човеку милије и песме да пише.
А птици ласти одлетајет
— У други вилајет…
Камо те лепе среће, да сте и ви нешто отишли у други вилајет, те бар сад не би морали да читамо ове ваше, „без по муке спеваване стихове“.