Један државни чиновник прекорачи једног дана границе, које су му законом и најобичнијим правилима уљудности одређене, и покаже тиме, да није за место на коме је. Јавно мњење се узбуни, а он онда, место чега другог, да једну изјаву, у којој, признајући да је погрешио, покушава да се извини изазивачким држањем противне стране и задовољношћу својом услед службених непријатности.
Није нам данас намера да говоримо о предности тог извињења, нити у опште о Церовићу. Ми смо већ једаред јасно и отворено казали наше мишљење о целој тој ствари и не бисмо имали никаквих разлога, да се понова на то враћамо, да се није десило нешто друго. Један народни посланик — који, то је свеједно — упутио је на министра унутрашњих дела интерпелацију о том догађају, на шта је министар изјавио, да ће му одговорити 31. марта.
На први поглед изгледа да је све у свом реду: министар хоће да од говори као што је по закону дужан да то учини и одређује рок за тај свој одговор у границама које му прописује пословни ред скупштински. Па ипак није тако, ма да је министар у формалном праву; није због тога, што одуговлачењем свог одговора одузима оваку важност и поднесеној интерпелацији и своме одговору. Код нас се брзо живи и брзо заборавља; сваког дана дешавају се нове ствари, које привлаче општу пожњу на себе и бацају у засенак све оно што се пре тога дешавало. Данас је цео свет у Београду узбуњен због држања г. Церовића на збору Женског Друштва; 31. марта неће више нико на то ни мислити. То г. Стојан Протић врло добро зна па зато и одлаже свој одговор.
Зато му ми и замерамо. Очевидна је ствар; да министру није било тешко одмах одговорити. У сваком другом парламенту, тако би и било. Нити, ту треба проучавати каква акта, нити слати какве комисије. Цео свет зна, шта је било, па и министар мора да зна. Питање је сад само, шта г. Стојан Протић мисли да ради с тим својим чиновником, а на та питање могао је одговорити одмах, а не тек 31. марта.
Према свему томе изгледа, да г. Стојан Протић хоће да заклања г. Церовића; зашто он то хоће неразумљиво је за свакога. Очевидно је, да га он није послао у Женско Друштво, нити му наредио, да се онако понаша, па ипак га брани. Брани једног свог чиновника, који не заслужује да се брани и који чак ни сам не зна како да се брани; заклања човека, који женама београдским прети гвожђем и букагијама, ако не раде онако, како он, г. Церовић, хоће да ради. Зашто га онда брани?
Двадесет и пет година г. Стојан Протић се одиста борио за слободу и носио неко време за њу исте оне букагије, којима г. Церовић данас, у слободно доба, другима прети, па га ипак трпи у служби, заборављајући колико је времена, борбе и јада требало, док се једном до те слободе дошло. Зар вам се онда не намеће закључак, да ми сви, све без разлике, за том слободом само дотле жудимо, док нас угњетавају, а да, кад то престане, ми без зазора трпимо, да се у наше име други угњетавају? Истина је, да су све ово ситнице; најпосле, г. Церовић претио је само букагијама, а ником их није метнуо на ноге. Али ни тога не треба да буде; требало би једном за свагда да се зна, да државни чиновник не може и не сме да се понаша онако, како се г. Церовић понашао у Женском Друштву. Г. Ст. Протић може то да спречи и треба да спречи што пре.