Покрај свега полузваничног одрицања и деца данас наша знају, да се Србија налази у опасности; ко год неће као ној да забада главу у песак само да не би видео непријатеља, то зна и врло добро осећа. Истина, ми смо на то већ прилично навикли. За последњих двадесет и пет година у небројено прилика ми смо већ слутили опасност, некад с разлогом, а некад и без разлога, те нас зато данас можда има и таквих који одиста мисле, да ће и ово бити само неразложна узбуна без икаквих даљих последица. Временом се човек и на велике опасности навикава па и нехотице овако резонује. Зашто да катастрофа баш овога пута наступи, кад није досад наступила? Гледајмо сваки своја посла!
Погрешна су та резоновања и погрешан тај оптимизам. Више но икада, Србија данас стоји пред неизвесношћу. Не зна се ни шта ће бити, ни шта све може бити. Пре но што се осврнемо, пре но што опазимо шта се то зби, страховит вихор може да дигне око нас са свију страна и да нас можда прогута, можда баци за сто година у назад, у сваком случају да вам нахуди. Има ли у Србији данас трезвена човека који у то може да посумња?
Наша несрећа у толико је већа, што нас затиче потпуно неспремне. Требаће нам још много времена и много труда док се све оне недаће, због којих смо боловали до 29. маја, отклоне и загладе. Кратко је и сувише време, још треба много да се ради. Поцепани смо и завађени, изнурени и изнемогли, као болесник који после тешке болести први пут покушава да стане на ноге.
Још је већа несрећа што смо потпуно несређени. Ма колико да смо слаби, били би јаки, само кад би знали сви исте жеље да имамо и сви исте наде. Али ми то не умемо. Најстрашнија и најкобнија последица некадашње наше државне политике, која се сва састојала из вечитих скокова, промена, врдања и преметања, која никада ни за двадесет и четири сата није умела унапред да мисли и ради, којој је стално оскудевао стуб око којег се врти основна идеја која би је руководила, најстрашнија последица те кловновске политике јесте ова данашња наша подељеност у погледима на најбитније државне и националне интересе. С ким ћемо и како ћемо? Ко нам је пријатељ, ко непријатељ? Шта би био корисно, а шта штетно? Шта да радимо, а шта да не радимо? — све су то питања, на која сваки друкчије одговоре даје, сваки по својој ћуди и памети; сваки вуче на своју страну уверен, да је његово мишљење једино правилно, а сва остала да су из основа погрешна. Зато се и заједнички напори, баш и када их има, укрштају и потиру; зато покрај најбоље воље стојимо на истом месту и лагано тонемо све дубље и дубље.
Хоћемо ли, кад опасност наступи, ићи с Бугарима, или без Бугара, или против Бугара? Како стојимо с Турцима? Како с Црном Гором? Како треба да се држимо према Аустрији? — Ко би све то знао? Одлучићемо се кад буде затребало; за сад још ништа не знамо. А требало би да знамо, јер ће нам иначе овака одлука у критичком тренутку изгледати недовољно разложна, на брзу руку донесена; дискутоваћемо и резоновати онда, кад треба само да радимо, смишљено и са планом, сви као један човек. У срећнијих народа о таквим стварима цео свет је начисто, од првог до последњег грађанина. Сви знају шта треба да раде, сви знају како треба да се држе. Влади су онда тиме везане руке, али она није због тога слабија, напротив, још је јача. Радећи онако како цео народ мисли и осећа, она неоспорно само добија у ауторитету и споља и изнутра.
А код нас? Кад дође време да се решавамо на коју ћемо страну, ниједна влада неће имати уз себе цео народ, па ма на што се одлучила. Увек ће се наћи људи, који ће то сматрати као капиталну погрешку, који ће бити противног мишљења и прорицати, као тице злосутнице, пропаст и све могуће несреће. Не зато што су можда рђаве патриоте, него зато што су тврдо убеђени, да они имају право, а да су други на погрешном путу.
Један само начин има да се свему томе помогне: пустити да се о тим питањима слободно дискутује, да сваки без зазора каже своје мишљење, не пребацивати одмах онако од ока поштеним људима, да намерно, из неких задњих циљева, хоће само да унесу у народ забуну, па ће се онда лагано, постепено рашчишћавати појмови, заблуде ће отпадати и остаће само истина.