Историја нашег ослобођења у почетку прошлог века, казује нам, да су нам шуме биле бедем и велика заштита предцима у неравној борби с непријатељем. Где су се јунаци из доба нашега ослобођења родили, расли и челичили, где су се на свети чин народног ослобођења заклињали — до у нашим шумама. Само у окриљу шума могли су се одгајити јунаци какви су били Бирчанин Илија, Станоје Главаш, Хајдук Вељко и други. Шуме наше биле су збегови нејачи док су се наши предци јуначки борили у отвореним пољима. Оне су својим благодетним упливом на здравље и расположење, појачавали храброст и самопоуздање нашим предцима за све време борбе.
О томе нам и помена достојни војвода првога устанка, Прото, Матеја Ненадовић у својим мемоарима, на једном месту вели и ово: „И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је и шума и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао и тако с певањом у Остружницу 8 маја на конак дођемо.“
Прото је добро знао шта су му шуме вредиле у борби за наше ослобођење, па је жалио што су искрчене. С тога, описујући ток борбе са Афис-пашом за Кара-Ђорђеву бусију „Жиље“ вели ово: „То је место идући од Јагодине к Ћуприји, шума и честа да ни пешак никуд поћи не може а то ли коњик, но само туда и то узаним путем, као што је у Мачви Китог био. Но по несрећи обадва су та пута и шуме окрчене и у ливаде и њиве обрађени, и то је велика штета за Србију“. 1
Кад се он овако о искрченим шумама изразио још пре 50 година а шта би тек данас рекао?
До данас много се променило. Дубока је била планина, данас једва које дрво има.
Црни барјак слободе неумрли Кара-Ђорђе дигао је у Орашачкој планини. Тамо сада грма нема. Место тога камен белег стоји. У Мачви одавно је нестало Китога. У Лепеници нема простране Собовице ни у београдској Посавини велике Дубраве. У чувеној Шумадији нестало је растовине за грађу. Скоро је већ нестало оних џиновских дубова, које је путник друмом Обреновац—Ваљево са дивљењем посматрао. Цела Јасеница па и већи део Гор. Груже упрли су очи још у оно мало заостале горе на планини Руднику. Тако је и са не малим бројем општина дуж Мораве, којима је још једини Јастребац, одакле подмирују своје потребе у дрвима. Становници многих општина немају где ни дрвцета осећи. Цео срез Добрички користи се дрвима из Пасјаче и планине Јастрепца, па тешко народу овога среза ако се и ове планине безобзирном сечом упропасте?
Па нека је и Богом просто, где се на месту искрчених шума с успехом обделавају пољски усеви, или воћњаци, и виногради. Но, шта ћемо где од свега тога не може бити ништа. Шта ћемо сада са пустим Креманским косама, са Козомором и осталим странама пустошне реке Кладоруке у окр. Ужичком. Шта ћемо са Зимовником у околини Рашке и др. подобним кршевима у Србији где је и гуштеру тешко остати. Шта ћемо са толиким голетима у окр. пиротском, са којих се и сам Пирот доводи у опасност од водоплаве? А шта ћемо са бедним народом у целом т. зв. Гор. Заглавку окр. тимочког, који је услед упропашћене шуме остао не само без дрва, већ и без земље за обделавање и без паше за стоку? —
Сада пак кад се прославља стогодишњица народнога ослобођења, у место, да се наше шуме, из благодарности за учињене услуге, и са њихове велике важности по Србију, потребним мерама још боље заштите, — на жалост, најављује се реакција, која их ставља на расположење пакленој секири и пустошној кози.
Реакција иде на то, да докаже, да и нема више државних шума, да оне нису опште народно и „опште полезно“ добро, како су их наши стари до сада ценили. Доследно томе, она иде још и даље, па уништава и општинске и сеоске шуме, тиме, што је из досадањег закона брише и све оне одредбе, којима је колико толико била загарантована трајност ових шума.
Ко у ово не верује нека упореди предлог скупштинског одбора са законом о шумама, па ће се уверити: де се у чл. 2 и чл. 64. брише досадањи државни надзор над општинским и сеоским шумама; брише чл. 65. као најважнији и најбитнији за опстанак општинских и сеоских шума; брише чл. 79. у колико се односи на љуштење коре и по чл. 58. на пошумљавање по чл. 59. и на сечу лисника по чл. 60.; брише чл. 70, који се односи на правилну сечу; брише и чл. 74—78 који се односе на чување општинских и сеоских шума. Шта више, и из чл. 3. брише се загарантовано ограничавање и издвајање општинских и сеоских шума од приватних сопствености. Дакле ни ових шума у Србији не мора бити?!
Напротив, код чл. 71. место продаје дрва лицитацијом замењује продајом по такси. Па како је, сасвим свесно, остављен и даље непромењен чл. 68. то ће се из ових шума и дрва за шпекулацију, као и за домаћу потребу продавати за половину јевтиније из државних шума. — Таман посла. Лепо би то газдовање било?! Тако исто лишавају се државнога надзора и приватни забрани, којима је чл. 81. загарантовао трајност у интересу општем. Међутим, ни један домаћин и прави сопственик забрана, који мисли на своју кућу и своју чељад, не може желети необуздану сечу, јер из искуства зна да га неће моћи од горокрадица очувати. — Ово исто важи и за државне и за општинске шуме.
Овакву назадну и несрећну идеју и то баш сада кад Србија прославља стогодишњица народног ослобођења и кад се све културне установе у нас имају да обележе са по неким напретком, надамо се да Народна Скупштина неће примити. И кад је законом о паљевини и злонамерном поништају туђе имовине сузбила рђаве људе, извесно им неће допустити ни шуме; јер онај, који утамањује шуме штетнији је и од паликуће.
Немојмо се варати. Закон о шумама није оно исто, што и закон о општинама, који се може сваке године мењати. Једна погрешка учињена у шумама за сто година не да се поправити.
- Мемоари проте Матеје Ненадовића. Из Књижевне Задруге стр. 221. ↩︎