Данас ће народној скупштини бити поднесен пројект закона о буџету. Пре садашњега министра финанција два друга министра радили су на њему и обојица су пала, пре не што је био готов. Један је од њих гледао, да општом штедњом, која је по сагласном мишљењу свију осталих тадашњих министара била претерана, поврати равнотежу у државном газдинству; други је, видећи да је апсолутно немогућно повратити равнотежу у државном буџету — повратити равнотежу обично се каже код нас, и ако те равнотеже никада није ни било — био вољан да прибегне оним уобичајеним срествима, која су употребљавана безбројно пута пре њега, нарочито у последње доба. Тек садашњи, трећи по реду министар финанција, откако се скупштина састала, имао је довољно храбрости, да изађе пред радикални клуб и скупштину са тачно одређеним програмом рада. Не обазирући се, хоће ли тај његов пројект наићи на добар или рђав пријем код посланика, г. Лаза Пачу, садашњи министар финанција, износи га онаквог пред скупштину, за какав мисли да је једино добар према приликама у којима се сада налазимо. Остављајући да о појединостима тога пројекта говоримо, кад о томе буде реч у скупштини — ако у опште до тога дође — ми ћемо данас да говоримо само о једној од најважнијих тачака његових.
Јавили смо већ, да предвиђени дефицит за ову годину износи нешто око шест и по милиона динара. Издаци се, кажу, не могу смањити, те нам онда остају две ствари да радимо: или да правимо нов зајам, којим би тај дефицит покрили, или да повећамо приходе. Трећега нема. Г. Л. Пачу је против свију нових зајмова, те предлаже да се повећају државни приходи тиме, што ће се, поред осталог, разрезати нов прирез од 40% од непосредне порезе. Међутим један део јавнога мњења, а канда и велики број народних посланика, одсудно су противни свима новим наметима. Сви они кажу, да народ доста плаћа, и сувише плаћа и да не може више да плаћа.
Јесте истина: народ и сувише плаћа. Сравните који год хоћете буџет с нашим буџетом, па ћете видети, да нико није тако тешко оптерећен као ми. Деценијама се трошило немилосрдно и расипало, без икаквог смисла и рачуна; трошило се, а нико се није питао куда све то води и хоће ли моћи да се плати. Сад морамо да испаштамо, сви, без разлике.
Изникао је од некуда предлог, да се за покриће тог дефицита од шест и по милиона, направи зајам код Народне Банке. Многима то изгледа најпростије и најпрактичније ми се на тај начин извлачимо из незгоде, а они после нас нека трљају главе како знају. Али ко тако мисли, заборавља најелементарнија правила домаће економије, за коју чак и најгоре распикуће знају. Задуживати се, да би се покрио један редован, сталан мањак бесмислица је, којој нема равне; то се може учинити, кад је у питању какав изванредан издатак, али овако не. Или треба смањити издатке, или повећати приходе; другога лека нема.
Издаци могу да се смање и треба да се смање, али то не може бити одмах. За упрошћавање државне администрације, о којем се већ толико говорило, треба доста времена; на врат на нос то не сме да се ради. Војни буџет могао би да се смањи у свако друго доба, само данас не; на другом чему слабо се може што уштедети, тако да нам само једно остаје да радимо. Кад не смемо ни да се задужујемо, ни да знатно смањујемо расходе, онда нам једино остаје да платимо тај недостатак.
И зато, ма колико да је то непопуларна ствар, пројектовани прирез од 40% мора да се прими. Радикални посланици морају жртвовати нешто од своје популарности — коју би и иначе временом изгубили, не бојте се — и учините онако, како интереси земље захтевају. Ако то не учине, показаће, да су им њихови лични сићушни рачуни и лична корист пречи но општа ствар, у коју су се досад клели. Једна велика странка, којој је поверена судбина земље у овако важним тренуцима но сме да се руководи демагошким разлозима.
Још једном дакле: ако дефицит може штедњом да се уклони, нека се штеди; ако не може, нека се усвоји овај предложени прирез. Задуживати се никако не сме.