Дан: 27. фебруар 1904.

  • Она се дури

    Кад те жена псује
    Кад те грди, трује —
    А ти ћути сноси!
    Но у брачној бури,
    Кад с' она надури,
    Нек те ђаво носи!

    Енглез није никад срећнији него кад је несрећан; Ирац никад мирољубивији, него кад је у рату; Рус је онда код куће, кад путује; Немац није никад жеднији него кад пије; Француз никад мање не зна, него кад је све проучио, а жена, та сасвим засебна народност никад већма не виче, никад грозније галаме не прави, него кад као нема заћути, кад јој наспе, да се дури.

    У великом арсеналу жениног домаћег ратничког, убојног прибора, почевши од лаких џилита, тупих незграпних бајонета и оштрих ловачких ножева — заједљивих речи женског „чантрања“ — па до оног тешког топа, који је у стратегији познат под именом двадесет и четир-фунташ — женских суза и несвестице, ни једно оружје није тако смртоносно за човека, као она врста старинског „коморског топа“, кој је у љубавном или брачном двобоју добро познат са свога страшног имена и који ми Срби називамо дурење.

    Кад се јетка женица заплаче или почне да маленом ножицом помамно о патос удара онда се латила најневинијег ратничког оружја — пушке; кад стане да виче, да вришти, да се „на сва уста свађа“, онда већ настаје озбиљнија ватра тј. бомбардовање и операција опсадним топовима; кад је хватају грчеви, несвестица, мигрена, онда је то блокада, али кад употреби крајње убојно средство, а то је, кад почне, да се дури, онда још само хоће да изнемоглог непријатеља примора, да од глади умре.

    Има кишобрана, има сунцобрана; громобрана, градобрана, и још много других којекаквих „брана“; има и друштава за осигуравање од пожара, од дела итд. само нема „дуро-брана“, а исто тако нема ни друштва, где би се човек могао осигурати од жениног дурења, а сигурно га неће ни бити докле год буде жена.

    Кад се жена дури, слична је с капљицом воде, која непрестано пада с крова, док напослетку не издуби и најтврђи камен стрпљења.

    Свака жена говори друкчије, свака се свађа друкчије, свака жена ласка друкчије, напослетку свака се жена друкчије и мази, улагује, криви и превија, али се све жене једнако дуре, на исти начин, истим оружјем и са истим успехом. Дурење је један једини универзални језик и Ирокескиње и Паризлике; крунисане женске главе на престолу и оне у пукој сиротињској колибици.

    Кад се жена или драгана свађа, она се свађа само са мужем или са драганом, али кад се надури, онда јој није само муж или драган крив, него дурење обухвата и све оне мртве неосетљиве ствари, с којима муж има директног или индиректног дотицаја, на сва она жива и мртва лица, па чак и на она, која ће тек да се роде, на лица из прошлости и садашњости, с којима муж има, или је имао родбинских или каквих других друштвених свеза. Жена се онда дури и на мужевљево псето, на његовог коња, на његов писаћи прибор, на његов „шлофок“, на главу од његове луле, на његову чачкалицу за зубе, на његове папуче — а ако је муж уметник — она се дури и на његове слике и на статуе, на његове песме, на његове издаваче итд. Она се дури и на његову покојну стрину, на дедин прслук, на његовог берберина, на оператора, што му сече жуљеве. Женино се дурење пружа од његовог зенита (од његове спаваће капе) до надира (до његових чарапа).

    Жена у обичне дане устаје — рецимо — у девет часова ујутро, а кад се дури? Е, онда је друга посла! Већ је у седам часова на ногама, као да се велики „веш“ пере, само да прекодан што више времена узима, да се узможе на своју жртву дурити.

    Кад је жена у благословеном стању мисли сва женска служинчад у кући да ће носом и само небо од поноса запарати; кад жена загрми, то јест, кад почне да се са мужем на сва уста свађа, онда се и собарици образи зажаре а куварица се као далеки хоризонт охлади; кад се госпођа почне дурити, онда и собарица дува, да би распирила саћурицу мекиња, и само кроз зубе говори, а дебела куварица пита и одговара само првим почетним словима и у абревијатурама. Шта више и сам „мопс.“ изгледа да стоји у магнетичној свези са својом господарицом па и он, као оно у позоришту без шапутала, само у пола и неразумљиво режи.

    Жене имају шест органа за говор: гркљан, непце, језик, зубе, усне и врхове од прстију; за дурење пак имају чак и стотину. Оне се дуре врхом од носа, кад га отпусте; дуре се руком, кад се подлакте; дуре се ногом, кад обуку отрцане ципеле; дуре се косом, кад је не очешљају и не загладе; дуре се… дуре се још безбројним другим симптомима женске хаљкавости и егземпларног нереда на сваком месту и у сваком буџаку.

    И свађа и дрека, и цика и вриска морају свога краја имати, јер се од њих и најјача плућа уморе; али за дурење нити су потребна уста, нити језик, нити плућа; зато се жена може дурити не дан-два ни месец дана већ читаву бесконачност.

    Кад муж у најжешћој свађи, сред највеће ватре кихне, жена ће се у том тренутку да заборави па ће му ма и случајно сасвим нехотично да пожели: на здравље! Али где је та жена, која ће, док се дури, рећи мужу: на здравље? Може он сиромах и до ујутру кихата, ако хоће, може се од кихаља и распасти, она се ни осврнути неће.

    Жена се свађа с мужем, чупа га за перчин, као мачка срља ноктима у очи, папуче лете по соби… За часак она изађе у кујну да не загоре купус са кобасицама, та то је „његово“ најомиљеније јело. Оваква чешћа „lucida intervalla“ расхладе целу атмосферу, склопи се примирје и за кратко време падне киша од покајничких пољубаца.

    Напротив кад се жена дури, заборавља на најнежније природне везе, у којима стоји с кујном. Она пренебрегне јела, која је са највећом муком и у најтежим боловима научила кувати. Где се жена дури ту чорба не мирише, ту вариво загоре, а печење се сасвим препече.

    Кад се жена дере можеш јој дреку и прекинути, можеш уши запушити, али како ћеш да прекинеш дурење и која ти вајда ако и уши запушиш?

    Кад жена виче, можда ћеш је моћи, било на који му драго начин, да стишаш, да је надвичеш; али кад се дури, како ћеш је „над-дурити“?

    Кад жена прави галаму, ми се тешимо, да ти потреси чисте ваздух, да нас (тј. нас мужеве) комшије сажаљевају, који ову досадну музику слушају; напротив кад се жена дури, комшије благосиљају своју љубезну, ћутљиву и мирољубиву комшиницу, а сиромах муж мора да се у овом тихом скровишту љуља као лађа сред Тихог Океана.

    Укратко да кажемо, дурење је у брачном или љубавничком животу страхота над страхотама. За то и велим свим мужевима:

    Кад те жена псује
    Кад те грди, трује —
    А ти ћути сноси!
    Но у брачној бури,
    Кад с' она надури,
    Нек те ђаво носи!
    — М. Г. Сафир
  • Арнаутска буна

    — Призрен, 19. фебруар 1904. год.

    Арнаутска буна још није свршена, узпркос свима званичним извештајима турским. Ма да је наш „Цариградски Гласник“ донео вест да се косовски валија Шаћир паша вратио у Скопље, понев најлепше успомене од дочека у Ђаковици, морам признати да ме је то саопштење непријатно дирнуло, јер оваквим писањем и овај једини српски лист у Турској иде на то да што више распростре тенденциозно сковане турске лажи. Овако писање „Цариградског Гласника“ имало би смисла само у том случају, кад би његови руковаоци унапред уговорили са српским читалачким светом да све вести „Цариградског Гласника“ разуме обрнуто, а не како је у њему написано.

    Шаћир паша је још у Ђаковици. Арнаути су исто тако још на окупу, истина не више у маси, него растурени у мањим гомилицама по околним селима. Да би се спречило даље крвопролиће, Шаћир паша је отпочео де води преговоре са незадовољним и побуњеним Арнаутима.

    Сматрам за потребно да нагласим са колико обазривости и обавештења ваља објашњавати долазак Шаћир пашин у ове побуњене крајеве. Неумесно је, бар у овој буни, приписивати Турцима неке задње намере: као да су је они сами изазвали како би на тај начин нашли згодан претекст, да што више војске искупе у Ст. Србији. Јер, ма да је арнаутска буна узела била у почетку озбиљне размере, ма да је Шемседин паша имао великих губитака у борбама Баба и Лочес, турска је влада послала око десетак-петнаест батаљона војске не по сопственој вољи да у гуши устанак, него је на то нагнана енергичним настојавањем и тражњом овдашњих консула. Да су, према томе, цивилни агенти били мање упорни у своме захтеву код Хилми паше да сам валија оде у Ђаковицу, сигурно је да се валија не би ни макао из Скопља, нити би се слала икаква војска у помоћ Шемседин паши. Према томе, по нашем мишљењу овде, неистинито је представљено у страној штампи, — нарочито енглеској — као да је инспирисана и изазвана од самих Турака, да би им се дала, како се тамо вели, могућност да појачају број својих регимената у Ст. Србији.

    Колико је погрешно ово тврђење каже нам тај факт, што Турци само чекају прилику па да ту своју војску повуку натраг из Ст. Србије — у Маћедонију, и да није страних консула, они би то и учинили. Дакле, изашиљање валије и толике војске овамо треба приписати само страној акцији.

    Сам, пак, рад Шаћир пашин у Ђаковици ваља узети озбиљно у процену. Од како је Русија заузета на Далеком Истоку, од тада су Турци данули душом. Има већ и јасних симптома који то очито доказују, а један је од тих симптома тај, што се валија труди свима силама да се на миру раскрсти са Арнаутима и да поведене преговоре са арнаутским првацима не напушта. Као што ме извештавају, он се стара свима начинима да угоди Арнаутима, и готов је да им прави и такве уступке, које им Турска не би чинила иначе да није Русија заузета својим пословима.

    У овој политици попуштања Турака према Арнаутима ваља видети живу жељу оних првих да се што пре отарасе арнаутске буне, да би могли слободно управити сав свој рад на другу страну — на Србију и Бугарску, које би могли, мисле они, потући сада када им Русија не може помоћи. Сем тога ови симптоми доказују још и то да се и турска политика сада састоји у томе да се свим могућим начинима избегне озбиљно увођење рефорама. Турској се сада дала згодна прилика да научи памети непослушне Арнауте који су, у последњим сукобима отпратили на онај свет више од 500 војника, неколико нижих официра и једног бамбашу, али она (Турска) неће да се користи приликом, што доказује основаност нашег тврђења да њој није стало до увођења рефорама.

    У Ђаковичкој буни има и једна рђава страна вали-пашина. Било из својих личних антипатија према Шемседин паши, било из жеље да се умили Арнаутима, Шаћир паша се је свима силама трудио да докаже како је за ђаковичке немире крив Шемседин паша, који је „пренаглио и почео да пуца на Арнауте, а није покушао да их мирним путем растера.“ Шемседин паша је чувен са своје неумољивости и строгости према, преко сваке мере разузданим, Арнаутима, али је он и једини, по овдашњем мишљењу, који је у стању да Арнаутима утера рогове у главу и учини их мирним и покорним поданицима Султановим.

    И овај рад Шаћир-пашин тумачи се онако како се и заслужује: наиме, да му је намера била да изигра дипломацију, да докаже као да није ништа у ствари ни било, и да сву кривицу свали на Шемседин пашу.

    У осталом слично објашњење ђаковачке буне продрло је као турско званично саопштење у немачкој штампи (тамо се вели како је за све догађаје око Ђаковице крив кајмакам, који је рђаво схватио пуцњаву из пушака, пошто су се Арнаути само веселили — него је наредио да им се пуцњавом и одговори). Па ипак, поред свег таквог рада Шећир пашиног, ситуација је још врло озбиљна и опасна, и бојати све даљим силнијим нередима.

    Из Пећи не стижу никакви гласови. Све што знамо, десило се пре 11. ов. месеца.