— Призрен, 19. фебруар 1904. год.
Арнаутска буна још није свршена, узпркос свима званичним извештајима турским. Ма да је наш „Цариградски Гласник“ донео вест да се косовски валија Шаћир паша вратио у Скопље, понев најлепше успомене од дочека у Ђаковици, морам признати да ме је то саопштење непријатно дирнуло, јер оваквим писањем и овај једини српски лист у Турској иде на то да што више распростре тенденциозно сковане турске лажи. Овако писање „Цариградског Гласника“ имало би смисла само у том случају, кад би његови руковаоци унапред уговорили са српским читалачким светом да све вести „Цариградског Гласника“ разуме обрнуто, а не како је у њему написано.
Шаћир паша је још у Ђаковици. Арнаути су исто тако још на окупу, истина не више у маси, него растурени у мањим гомилицама по околним селима. Да би се спречило даље крвопролиће, Шаћир паша је отпочео де води преговоре са незадовољним и побуњеним Арнаутима.
Сматрам за потребно да нагласим са колико обазривости и обавештења ваља објашњавати долазак Шаћир пашин у ове побуњене крајеве. Неумесно је, бар у овој буни, приписивати Турцима неке задње намере: као да су је они сами изазвали како би на тај начин нашли згодан претекст, да што више војске искупе у Ст. Србији. Јер, ма да је арнаутска буна узела била у почетку озбиљне размере, ма да је Шемседин паша имао великих губитака у борбама Баба и Лочес, турска је влада послала око десетак-петнаест батаљона војске не по сопственој вољи да у гуши устанак, него је на то нагнана енергичним настојавањем и тражњом овдашњих консула. Да су, према томе, цивилни агенти били мање упорни у своме захтеву код Хилми паше да сам валија оде у Ђаковицу, сигурно је да се валија не би ни макао из Скопља, нити би се слала икаква војска у помоћ Шемседин паши. Према томе, по нашем мишљењу овде, неистинито је представљено у страној штампи, — нарочито енглеској — као да је инспирисана и изазвана од самих Турака, да би им се дала, како се тамо вели, могућност да појачају број својих регимената у Ст. Србији.
Колико је погрешно ово тврђење каже нам тај факт, што Турци само чекају прилику па да ту своју војску повуку натраг из Ст. Србије — у Маћедонију, и да није страних консула, они би то и учинили. Дакле, изашиљање валије и толике војске овамо треба приписати само страној акцији.
Сам, пак, рад Шаћир пашин у Ђаковици ваља узети озбиљно у процену. Од како је Русија заузета на Далеком Истоку, од тада су Турци данули душом. Има већ и јасних симптома који то очито доказују, а један је од тих симптома тај, што се валија труди свима силама да се на миру раскрсти са Арнаутима и да поведене преговоре са арнаутским првацима не напушта. Као што ме извештавају, он се стара свима начинима да угоди Арнаутима, и готов је да им прави и такве уступке, које им Турска не би чинила иначе да није Русија заузета својим пословима.
У овој политици попуштања Турака према Арнаутима ваља видети живу жељу оних првих да се што пре отарасе арнаутске буне, да би могли слободно управити сав свој рад на другу страну — на Србију и Бугарску, које би могли, мисле они, потући сада када им Русија не може помоћи. Сем тога ови симптоми доказују још и то да се и турска политика сада састоји у томе да се свим могућим начинима избегне озбиљно увођење рефорама. Турској се сада дала згодна прилика да научи памети непослушне Арнауте који су, у последњим сукобима отпратили на онај свет више од 500 војника, неколико нижих официра и једног бамбашу, али она (Турска) неће да се користи приликом, што доказује основаност нашег тврђења да њој није стало до увођења рефорама.
У Ђаковичкој буни има и једна рђава страна вали-пашина. Било из својих личних антипатија према Шемседин паши, било из жеље да се умили Арнаутима, Шаћир паша се је свима силама трудио да докаже како је за ђаковичке немире крив Шемседин паша, који је „пренаглио и почео да пуца на Арнауте, а није покушао да их мирним путем растера.“ Шемседин паша је чувен са своје неумољивости и строгости према, преко сваке мере разузданим, Арнаутима, али је он и једини, по овдашњем мишљењу, који је у стању да Арнаутима утера рогове у главу и учини их мирним и покорним поданицима Султановим.
И овај рад Шаћир-пашин тумачи се онако како се и заслужује: наиме, да му је намера била да изигра дипломацију, да докаже као да није ништа у ствари ни било, и да сву кривицу свали на Шемседин пашу.
У осталом слично објашњење ђаковачке буне продрло је као турско званично саопштење у немачкој штампи (тамо се вели како је за све догађаје око Ђаковице крив кајмакам, који је рђаво схватио пуцњаву из пушака, пошто су се Арнаути само веселили — него је наредио да им се пуцњавом и одговори). Па ипак, поред свег таквог рада Шећир пашиног, ситуација је још врло озбиљна и опасна, и бојати све даљим силнијим нередима.
Из Пећи не стижу никакви гласови. Све што знамо, десило се пре 11. ов. месеца.