Кад те жена псује
Кад те грди, трује —
А ти ћути сноси!
Но у брачној бури,
Кад с' она надури,
Нек те ђаво носи!

Енглез није никад срећнији него кад је несрећан; Ирац никад мирољубивији, него кад је у рату; Рус је онда код куће, кад путује; Немац није никад жеднији него кад пије; Француз никад мање не зна, него кад је све проучио, а жена, та сасвим засебна народност никад већма не виче, никад грозније галаме не прави, него кад као нема заћути, кад јој наспе, да се дури.

У великом арсеналу жениног домаћег ратничког, убојног прибора, почевши од лаких џилита, тупих незграпних бајонета и оштрих ловачких ножева — заједљивих речи женског „чантрања“ — па до оног тешког топа, који је у стратегији познат под именом двадесет и четир-фунташ — женских суза и несвестице, ни једно оружје није тако смртоносно за човека, као она врста старинског „коморског топа“, кој је у љубавном или брачном двобоју добро познат са свога страшног имена и који ми Срби називамо дурење.

Кад се јетка женица заплаче или почне да маленом ножицом помамно о патос удара онда се латила најневинијег ратничког оружја — пушке; кад стане да виче, да вришти, да се „на сва уста свађа“, онда већ настаје озбиљнија ватра тј. бомбардовање и операција опсадним топовима; кад је хватају грчеви, несвестица, мигрена, онда је то блокада, али кад употреби крајње убојно средство, а то је, кад почне, да се дури, онда још само хоће да изнемоглог непријатеља примора, да од глади умре.

Има кишобрана, има сунцобрана; громобрана, градобрана, и још много других којекаквих „брана“; има и друштава за осигуравање од пожара, од дела итд. само нема „дуро-брана“, а исто тако нема ни друштва, где би се човек могао осигурати од жениног дурења, а сигурно га неће ни бити докле год буде жена.

Кад се жена дури, слична је с капљицом воде, која непрестано пада с крова, док напослетку не издуби и најтврђи камен стрпљења.

Свака жена говори друкчије, свака се свађа друкчије, свака жена ласка друкчије, напослетку свака се жена друкчије и мази, улагује, криви и превија, али се све жене једнако дуре, на исти начин, истим оружјем и са истим успехом. Дурење је један једини универзални језик и Ирокескиње и Паризлике; крунисане женске главе на престолу и оне у пукој сиротињској колибици.

Кад се жена или драгана свађа, она се свађа само са мужем или са драганом, али кад се надури, онда јој није само муж или драган крив, него дурење обухвата и све оне мртве неосетљиве ствари, с којима муж има директног или индиректног дотицаја, на сва она жива и мртва лица, па чак и на она, која ће тек да се роде, на лица из прошлости и садашњости, с којима муж има, или је имао родбинских или каквих других друштвених свеза. Жена се онда дури и на мужевљево псето, на његовог коња, на његов писаћи прибор, на његов „шлофок“, на главу од његове луле, на његову чачкалицу за зубе, на његове папуче — а ако је муж уметник — она се дури и на његове слике и на статуе, на његове песме, на његове издаваче итд. Она се дури и на његову покојну стрину, на дедин прслук, на његовог берберина, на оператора, што му сече жуљеве. Женино се дурење пружа од његовог зенита (од његове спаваће капе) до надира (до његових чарапа).

Жена у обичне дане устаје — рецимо — у девет часова ујутро, а кад се дури? Е, онда је друга посла! Већ је у седам часова на ногама, као да се велики „веш“ пере, само да прекодан што више времена узима, да се узможе на своју жртву дурити.

Кад је жена у благословеном стању мисли сва женска служинчад у кући да ће носом и само небо од поноса запарати; кад жена загрми, то јест, кад почне да се са мужем на сва уста свађа, онда се и собарици образи зажаре а куварица се као далеки хоризонт охлади; кад се госпођа почне дурити, онда и собарица дува, да би распирила саћурицу мекиња, и само кроз зубе говори, а дебела куварица пита и одговара само првим почетним словима и у абревијатурама. Шта више и сам „мопс.“ изгледа да стоји у магнетичној свези са својом господарицом па и он, као оно у позоришту без шапутала, само у пола и неразумљиво режи.

Жене имају шест органа за говор: гркљан, непце, језик, зубе, усне и врхове од прстију; за дурење пак имају чак и стотину. Оне се дуре врхом од носа, кад га отпусте; дуре се руком, кад се подлакте; дуре се ногом, кад обуку отрцане ципеле; дуре се косом, кад је не очешљају и не загладе; дуре се… дуре се још безбројним другим симптомима женске хаљкавости и егземпларног нереда на сваком месту и у сваком буџаку.

И свађа и дрека, и цика и вриска морају свога краја имати, јер се од њих и најјача плућа уморе; али за дурење нити су потребна уста, нити језик, нити плућа; зато се жена може дурити не дан-два ни месец дана већ читаву бесконачност.

Кад муж у најжешћој свађи, сред највеће ватре кихне, жена ће се у том тренутку да заборави па ће му ма и случајно сасвим нехотично да пожели: на здравље! Али где је та жена, која ће, док се дури, рећи мужу: на здравље? Може он сиромах и до ујутру кихата, ако хоће, може се од кихаља и распасти, она се ни осврнути неће.

Жена се свађа с мужем, чупа га за перчин, као мачка срља ноктима у очи, папуче лете по соби… За часак она изађе у кујну да не загоре купус са кобасицама, та то је „његово“ најомиљеније јело. Оваква чешћа „lucida intervalla“ расхладе целу атмосферу, склопи се примирје и за кратко време падне киша од покајничких пољубаца.

Напротив кад се жена дури, заборавља на најнежније природне везе, у којима стоји с кујном. Она пренебрегне јела, која је са највећом муком и у најтежим боловима научила кувати. Где се жена дури ту чорба не мирише, ту вариво загоре, а печење се сасвим препече.

Кад се жена дере можеш јој дреку и прекинути, можеш уши запушити, али како ћеш да прекинеш дурење и која ти вајда ако и уши запушиш?

Кад жена виче, можда ћеш је моћи, било на који му драго начин, да стишаш, да је надвичеш; али кад се дури, како ћеш је „над-дурити“?

Кад жена прави галаму, ми се тешимо, да ти потреси чисте ваздух, да нас (тј. нас мужеве) комшије сажаљевају, који ову досадну музику слушају; напротив кад се жена дури, комшије благосиљају своју љубезну, ћутљиву и мирољубиву комшиницу, а сиромах муж мора да се у овом тихом скровишту љуља као лађа сред Тихог Океана.

Укратко да кажемо, дурење је у брачном или љубавничком животу страхота над страхотама. За то и велим свим мужевима:

Кад те жена псује
Кад те грди, трује —
А ти ћути сноси!
Но у брачној бури,
Кад с' она надури,
Нек те ђаво носи!
— М. Г. Сафир