Под насловом „Два страха“ дала нам је „Самоуправа“ јуче чланак, који не треба неопажено да прође. Садржина његова врло је проста и лако разумљива: наше политичке странке нису увек радиле по својим принципима: једне су се руководиле само жељама владаочевим и радиле све што он од њих захтева, друге су напротив само гледале да се допадну народу и ласкале само жељама, ћудима и захтевима његовим. Неки су се бојали, да се не замере владаоцу, други да се не замере народу. Ето то су та два страха, о којима нам јуче владин орган на уводном месту говори.
Карактеристична појава, која се могла предвидети и на коју смо ми указали прстом још приликом последње министарске кризе. За радикале је дошло време, да се политички среде. Оно што их је до сада међусобно везивало, нису били толико тачно обележени принципи већ више заједничка тежња за сузбијање старије струје, која се у свом политичком држању руководила једино жељом да угоди владаоцу. Сад је те струје нестало, те је отуда нестало и узајамних веза међу радикалима. Оно што их је до јуче раздвајало тек сад избија на површину; отпадање, пречишћавање и сређивање мора сада да се изврши на позитивним основицама, а не на негативним, као што је то до сад било.
Владин орган јуче је енергично устао против оног дела радикалне странке, који жртвује праве, стварне интересе земаљске неумесној жељи да се допадне народу. „Народни представници“, вели „Самоуправа“, „треба да имају на уму, да ли је једна ствар корисна за народ, а не да ли се она њему допада! Ако су они уверени, да ће такав рад побољшати садашњост и створити поуздан основ за бољу будућност, они су дужни да је одлучно прихвате, па макар њихова лична популарност пропала не само за тај тренутак, него и за увек.“
Противници данашње владе могли би да кажу, да су исто то, чак можда и истим речима, говорили код нас они, који су увек били најревносније присталице свију личних режима. И ти су људи увек говорили, да они раде само оно, што је корисно по земљу и народ, без обзира да ли ће се то народу допасти или не. Цело је сад питање само у томе је ли све то што се тако ради против жеље народне одиста и корисно или није. А који ћете критериум за то узети?
Ко каже, да нешто може бити корисно по народ, а ипак се не допадати народу, признаје, да народ није политички зрео. То је неоспорно; никаква уображавања и објашњења ту онда више не помажу. „Самоуправа“ тим својим тврђењем дефинитивно раскида с оном старом, првом „Самоуправом“, с којом је сада само име и ништа друго везује. Не замарамо јој ми ни најмање на том преображају; то је можда само један корак унапред, а не уназад, као што, ваљда некима изгледа. Али исто тако не замерамо ни оним другим радикалима, који нису више око „Самоуправе“. Они су, остајући на оном становишту старе „Самоуправе“ остали верни првом оном радикалном програму, који је био створен за агитацију. А и таквих треба да буде, баш у интересу народном.
Дефинитиван расцеп између те две радикалне струје, сад је само питање времена. Неће дуго потрајати, па ћемо имати две сасвим засебне странке, нарочито ако се нађу погодни људи, да их организују и поведу. Биће огорчене борбе између њих две, као увек, кад се браћа позавађају и потуку. Али то све ништа не мари; то само показује, колико је тачна она стара истина, да у свакој уставној земљи мора бити борбе, да мора увек бити људи који више траже од других, који неће то да даду. Данашњи конзервативци били су јуче прогресисти; данашњи прогресисти биће сутра конзервативци и тако даље, редом.
Тако је свуда увек било, тако ће бити и код нас.