Одавно се већ говори, да би Београд изумро кад се у њега не би досељавао свет са стране; изумро зато, што се у њему више умире него што се рађа. То, додуше, није сасвим тачно, — ипак се и у Београду сваке године више деце роди него што се умрлих сарани. Али та разлика врло је мала, и Београд, у овом случају, ако не би баш опустио, бар на би растао.
Па зашто је то тако? Зашто ћете од свакога чути, да је људски век у нашој престоници много краћи него у другим, баш и већим варошима; да се код нас више болује но у другим местима; да се пре свега, туберкулоза међу нама тако одомаћила, да сваки трећи човек у Београду од ње умире? Зашто све то?
Одговор је врло прост. Има у томе кривице и до државе и општине, може се њима у сваком моменту пребацити, да нису учиниле све што су могле и што су биле дужне да учине за здравље овога света. Да не улазимо дубоко у то питање, — доста је само неке ствари поменути: Београд нема ваљане болнице, нема довољно паркова и игралишта за децу, нема народне кујне, нема ниједне скоро зграде са добрим сиротињским становима, нема народног купатила, нема готово ниједне радионице која не би убијала онога који у њој ради. Као што рекох, и држави и општини може се с правом пребацивати, да нису обратиле довољно пажње на те потребе београдских грађана. Али њихова је кривица сразмерно мала. Много, много већи грех носимо ми сами који у Београду живимо, и то сви ми, и велики и мали, и мушки и женски. То се многоме може учинити нетачно и невероватно, али, тако је.
Нигде у свету, апсолутно нигде, наје држава сама собом била у стању да подигне здравље својих грађана, — да их за живота направи здравијим и живот да им продужи. Док се сами грађани нису подигли да се о свом здрављу старају, док сами нису почели о томе да мисле и на томе да раде, дотле никаквог успеха није било. Само њихова иницијатива, приватна иницијатива била је кадра нешто да створи. И она је, где се јавила, чуда створила.
Крајње је време да и Београђани пођу тим путем, — Београђани, који су већ више пута доказали да су у стању израдити чека се збиљски прихвате. Тек кад они учине своју дужност, моћи ће од државе и општине с правом захтевате да озбиљније врше оно што је на њима.
Да би им очито показало бедно стање здравствених прилика у Београду, и да би сваки увидео шта треба радити па да се тога спасемо, Друштво за чување народног здравља приређује данас у 31/2 сата по подне, у сали Велике Школе. Предавач је г. Д-р М. Јовановић — Батут, професор Хигијене на Великој Школи.
Отидите на то предавање.