Дан: 2. март 1904.

Негалантна посматрања

Шта вреди жена? Ако њу запиташ, рећи ће ти, да злата вреди. Питаш ли њене пријатељице, добићеш одговор да не вреди ни пребијене паре. А просилац је цени по ономе, шта уз њу дају. Ако има много, онда је добра партија, ако нема ништа, онда је младожења будала или магарац — баш по мишљењу самих жена. Пошто оне себе најбоље познају, врло је значајно, што никако не могу да појме, како је човек здравога мозга може узети без мираза.

Ако савите фино одевену и каткад мало испуњену или намоловану Европејку покрај увек свучене Хотентотке, дебелих усана и отомбољених груди, насигурно ће култивисана Европљанка бити уверена, да је (по Дарвину) даље измакла од првобитне животиње него Хотентока. Али која је од њих две свеснија своје рођене вредности, Европљанка или Хотентотка? Да видимо.

За одређивање женине вредности има један термометар. Према њему вредност Европљанке и Американке стоји сигурно испод нуле, јер тата мора дубоко да завуче руку у кесу, ако хоће да му неко прими његову Еву. А вредност Хотентотке стоји, напротив, изнад нуле, и то понекад врло високо, јер њезин просилац мора да плати, ако хоће да је од њеног оца добије. Каферска жена вреди две до десет крава, према друштвеном рангу њене породице. А ко данас код нас пита много за породицу?

Код нас опевају песници женидбу из љубави као дивно, племенито, поетско дело. Само зато што је младића заслепела страст, па се везује пре него што је своју Јулију метнуо на вагу — само зато што је узима џабе! А како тек дивна, племенита, поетска мора да је љубав у црнца, који не тражи ништа да му се плати, и чак ништа ни бадава не добива, него још мора да доплати. Тој љубави нека песници песме певају, љубави која десет крава жртвује за једну слатку гараву женицу. Десет крава дају ти млека, дају ти блага. Слатка Јалалу даје ти децу, а њима млека. Прозаични путници кроз Африку, надувени Европејци, говоре, како тамо доле просац плаћа зато за младу што је после тера да ради у пољу. А од чега ће да живе, кад је за њу дано све своје краве?

Један белгијски путник, пожудан на жене, хтео је тамо једанпут да заведе европске обичаје, па је покушао да заведе цену за миловање црних лепотица; дивљаци су га зато појели. Отуд се види, како се витешки бори у прашумама за женски образ и част. Јер Белгијанци нису мекушци и слаботиње, добар се стомак за њих тражи.

Али нису за дивљење само црнци чије госпођице имају већу вредност него наше, чак и кад су тако јефтине, да се и за мало прасе могу добити. Погледајмо на другом крају света Самоједе. Тамо на месту крава, бикова и свија видимо северне јелене, без којих вам стари Сибирац неће дати да цмачете љупко, лојем намазано, лице његове кћеркице. У Новом Мексику доводи момак пред кућу обожаване сињорине неколико ватрених вранаца, који ће њеном оцу као успомена на њу остати. И млад Бедуин шаље коње и овце, кад случајно спази откривено лице лепотице, за којом жуди, те јој одреди вредност; он не купује мачку у џаку, као други Мухамеданци. Они само онда знају шта пазаре кад пред кадијом закључују „брак на отказ“, а кад узимају жену на цео живот, не виде је пре него што је уведу у харем. Европејац се чуди тој храбрости Мухамеданаца, а не види, да је он куд и камо храбрији. Господар харема узима жену за цео живот, кад је богата. То је проста трговина, сасвим као код нас. Уз паре мора да прими и жену, и тада му је једнина нада да неће бити баш велики баксуз. Он слепачки вуче срећку на лутрији. Европејац отворених очију срља у несрећу — за мираз.

Где култура напредује, ту видимо да вредност њена опада. Код старих Јевреја морао је момак да плаћа за девојку, а кад јој је цена била одвећ велика, он је, као оно Јаков у Библији, одслужио код њеног оца онолико колико она вреди. Грци су такође куповали или отимали девојке, и тек Римљани заведоше мираз уз прву, праву жену.

Ти су Римљани највише криви за ово стидно модерно склапање бракова. Господин заручник шаље, истина, цвеће у кући свога будућег таста, али га узима на вересију с намером да га плати миразом, исто онако као и веренички прстен. Имањем своје жене плаћа грехове из бећарског живота. А код некултурног света одржава се принцип, да отац не да кћер џабе. И зар тај принцип, уз пркос свему, није доказ, да су дивљаци ипак бољи људи него ми?

Питајте сад, због чега је та „вредност жене“ код нас тако пала и зашто се она респектује само још код црнаца и Ескима? Црнац плаћа за жену, што је она за њега практичан предмет; белцу мора да платите па да је узме, зато што је она за њега често само скупо задовољство, што је можда само леп кућни украс, који човеку после неког времена постане досадан, јер му дотужа гледати га. Тај преокрет, знак је опадања наших обичаја, које је непрестано упоредо корачало са растењем наше остале културе. Поезија љубави игра све мању улогу, њу замењује проводаџија „100.000 динара мираза“! Дивна партија толика сума све друго заглади. „Лепо образована вредна девојка, лепа…“ Не говорите ми то, не губите време! Ако нешто „носи“ узеће је свако, ако не носи, нико. Такво је наше време. Жалосно време!

Али једну олакшавајућу околност наш мудри Европљанин ипак има: Ако и не узима жену џабе, он бар увек пристаје да је џаба врати.

Перипетије ове велико трагедије која се одиграва на Далеком Истоку, разноврсни и често пута сасвим неверни извештаји који долазе с бојишта, привлаче сву пажњу нашег јавног мишљења, тако да заборављамо, да се и у нашем суседству спремају догађаји, који би по важности својој по нас, требали много више да нас интересују. Истина, све што се око нас ради, у тајности се ради: све се завија тајанственошћу, кроз коју је тешко уочити шта се у самој ствари дешава. Али понешто ипак избије на јавност и то нам онда показује да не треба да затварамо очи и да треба да будемо на опрези.

У том низу догађаја пажњу нашу у првом реду заслужују догађаји, који се дешавају у Турској. Маћедонско питање је језгро свију заплета у које можемо да будемо увучени: све остало потиче из њега или стоји у непосредној вези с њим.

Реформе, које су требале давно већ да буду изведене, стоје на истом оном месту на којем су стојале за време мирцштетског састанка царева. Ништа није учињено, нити ће тако лако бити учињено. Турско одлагање и увијање замара и најенергичније заступнике споразумних сила; један се од њих већ вратио кући, тобож болести ради, у самој ствари да тражи нове инструкције. Реорганизација жандармерије врши се на такав начин, да нас Србе само страх од тога може хватати. Пре два дана јављено је из Цариграда европским листовима да је организација жандармерије подељена међу велике силе тако, да ће свака од њих добити по један вилајет, међутим нигде се не каже, којој је сили који вилајет додељен. У томе лежи опет један нов основ за наше страховање. Говори се, да ће Аустрија добити мандат да реорганизује жандармерију у Старој Србији, мада званична саопштења о томе нема. Истина „Самоуправа“ нам је пре неки дан наговестила, да је тај страх неоснован и да до тога неће доћи, али зар се не може она варати? Ево јуче јављају неки листови, да се у Скопљу већ спрема стан за аустријског официра, који ће бити командант жандармерије. То би значило, да ће ипак Аустрија добити тај део, а не која друга велика сила.

Још више разлога имамо, да страхујемо од арнаутских побуна. Оне се све чешће дешавају, узимају све већи обим, никако и не престају. С друге стране пак захтеви арнаутских поглавица све су одређенији; из онога што смо ми јуче о томе изнели, види се, да нека невидовна рука целим тим покретом управља и то врло вешто управља. Наша нада, да ће Италија која је бацила око на један део Албаније и чији се интереси због тога укрштају с интересима аустријским, спречити аустријско продирање на југ може отићи у прах и пепео ако се оне две погоде. А да је, на крају крајева и то могућно сведочи нам један део талијанске штампе, који сасвим отворено устаје за тај споразум. Ако до тога одиста дође, шта би с нама онда било?

И држање Бугарске сваким даном постаје све сумљивије. Начовићева мисија у Цариграду свршена је, а нико не зна шта је све углављено између Турске и Бугарске. Оно што је о томе објављено није све; мора бити још и чега другог, јер је очевидно, да Турска, која се данас налази у згоднијем положају но пре руско-јапанског рата, неће да пристане на оно, на што летос није хтела да пристане, кад је устанак буктео у целој Маћедонији и кад је за њу постојала опасност, да буде уплетена у рат не само с Бугарском, него можда и с другим балканским државама.

Кад ге све сабере, види се, да је наш положај данас тежи но икада досад, одкако је маћедонско питање ушло у своју акутну фазу.

Отварајмо очи!