Перипетије ове велико трагедије која се одиграва на Далеком Истоку, разноврсни и често пута сасвим неверни извештаји који долазе с бојишта, привлаче сву пажњу нашег јавног мишљења, тако да заборављамо, да се и у нашем суседству спремају догађаји, који би по важности својој по нас, требали много више да нас интересују. Истина, све што се око нас ради, у тајности се ради: све се завија тајанственошћу, кроз коју је тешко уочити шта се у самој ствари дешава. Али понешто ипак избије на јавност и то нам онда показује да не треба да затварамо очи и да треба да будемо на опрези.
У том низу догађаја пажњу нашу у првом реду заслужују догађаји, који се дешавају у Турској. Маћедонско питање је језгро свију заплета у које можемо да будемо увучени: све остало потиче из њега или стоји у непосредној вези с њим.
Реформе, које су требале давно већ да буду изведене, стоје на истом оном месту на којем су стојале за време мирцштетског састанка царева. Ништа није учињено, нити ће тако лако бити учињено. Турско одлагање и увијање замара и најенергичније заступнике споразумних сила; један се од њих већ вратио кући, тобож болести ради, у самој ствари да тражи нове инструкције. Реорганизација жандармерије врши се на такав начин, да нас Србе само страх од тога може хватати. Пре два дана јављено је из Цариграда европским листовима да је организација жандармерије подељена међу велике силе тако, да ће свака од њих добити по један вилајет, међутим нигде се не каже, којој је сили који вилајет додељен. У томе лежи опет један нов основ за наше страховање. Говори се, да ће Аустрија добити мандат да реорганизује жандармерију у Старој Србији, мада званична саопштења о томе нема. Истина „Самоуправа“ нам је пре неки дан наговестила, да је тај страх неоснован и да до тога неће доћи, али зар се не може она варати? Ево јуче јављају неки листови, да се у Скопљу већ спрема стан за аустријског официра, који ће бити командант жандармерије. То би значило, да ће ипак Аустрија добити тај део, а не која друга велика сила.
Још више разлога имамо, да страхујемо од арнаутских побуна. Оне се све чешће дешавају, узимају све већи обим, никако и не престају. С друге стране пак захтеви арнаутских поглавица све су одређенији; из онога што смо ми јуче о томе изнели, види се, да нека невидовна рука целим тим покретом управља и то врло вешто управља. Наша нада, да ће Италија која је бацила око на један део Албаније и чији се интереси због тога укрштају с интересима аустријским, спречити аустријско продирање на југ може отићи у прах и пепео ако се оне две погоде. А да је, на крају крајева и то могућно сведочи нам један део талијанске штампе, који сасвим отворено устаје за тај споразум. Ако до тога одиста дође, шта би с нама онда било?
И држање Бугарске сваким даном постаје све сумљивије. Начовићева мисија у Цариграду свршена је, а нико не зна шта је све углављено између Турске и Бугарске. Оно што је о томе објављено није све; мора бити још и чега другог, јер је очевидно, да Турска, која се данас налази у згоднијем положају но пре руско-јапанског рата, неће да пристане на оно, на што летос није хтела да пристане, кад је устанак буктео у целој Маћедонији и кад је за њу постојала опасност, да буде уплетена у рат не само с Бугарском, него можда и с другим балканским државама.
Кад ге све сабере, види се, да је наш положај данас тежи но икада досад, одкако је маћедонско питање ушло у своју акутну фазу.
Отварајмо очи!