Дебата о буџету свршена је. Без великих напора, без великих тешкоћа, Народна Скупштина примила је владин предлог и у начелу и у појединостима. Сви они који су мислили, да ће влада на буџетском питању доћи у незгодан положај и да ће можда због њега чак и пасти, преварили су се у свом очекивању. Цела дебата водила бе са много мање огорчености, но што се могло мислити, тако да влада одиста није ни у једном тренутку била у каквој озбиљној опасности, нити била принуђена, да се целим својим ауторитетом залаже. Очевидно је за свакога, да је у клубу све то унапред посвршавано и да је влада ставила радикалне посланике у алтернативу или буџет да приме или другу владу да траже, знајући да ће клуб онда морати на све пристати, што се од њега тражи. На склапање каквог новог министарства пре решења буџетског питања није се смело ни помишљати, кад се зна с каквим се мукама и натезањем и ово данашње саставило. То је знао и клуб и влада и зато је буџет тако лако у скупштини и прошао.
Прошао је чак и сувише лако. Споредне, много мање важне ствари решаване су и много дуже и много детаљније но буџет, најважнији закон о коме скупштина има да решава. У сваком парламенту, правом парламенту, буџетско питање служи као повод претресању целокупне владине политике и спољне и унутрашње; све што се у прошлој години десило, и добро и зло, и пријатно и непријатно износи се том приликом пред скупштину, а преко ње, и пред целу земљу. Наравно, влада то не чини, него посланици; она је само дужна, да да сва обавештења која се од ње траже и да одговара за све оно, што је учинила или што је у њено име учињено.
Тога у нашој скупштини овом приликом није било. Народни посланици из клуба већине говорили су за, остали против владиног предлога, па се онда одмах прешло на гласање. Тако је било и код дебате у начелу, тако и код дебате у појединостима. Осим неколико сасвим младих посланика, којима се ова прилика учинила згодна да дођу до јевтине, лако стечене популарности, сви остали говорници из клуба већине ограничавали су се на енергично потпомагање владиног пројекта. У једном питању су се разилазили чак и они сами: треба ли ударити нову порезу од 40% или се оставити тога, па новим зајмом попунити дефицит, који се попунити мора.
Противници нових пореза врло су лако могли да бране своју тезу: народ је осиромашио, не може више да плаћа, плаћа већ и иначе више но ма који други народ у Европи. У прошлој години већ било је преко 30.000 егзекуција због неплаћене порезе: ако ударите нову, биће их двапут толико; продаћете целу Србију, а, што је најглавније, до жељене суме пак нећете доћи, јер народ неће моћи толико да плати, па ма му и последње бакраче из куће продали.
Они други, заступници нових пореза, одговорили су опет овако: Дефицит постоји, он мора да се плати. Начинимо ли ове године зајам за покриће тог дефицита, имаћемо до године и исти дефицит и отплату тог дуга на врату. Кад се већ плаћати мора, да плаћамо одмах; од два зла, бирајмо мање.
Имају право и једни и други, само они немају право, што у штедњи гледају једини спас. Штедети се мора, то је тачно, али се томе још не може све постићи. Нарочито не може за кратко време. Војни буџет не смемо данас нипошто да смањујемо, а уштеде на осталим министарствима, баш и кад би их радикали увеле, донеле би ипак и сувише мало. Не може за једну годину штедњом да се надокнади оно, што се годинама расипало, нити може да се нешто уштеди онде, где у опште ничега и нема. Тек у низу година ако се штеди, смишљено, паметно штеди, може да се постепено поправи наше очајно финансиско стање, па и то само у том случају, ако се у исто време подиже привредна снага земаљска. Иначе не.