Овај интересантан чланак добили смо од једног виђеног Србина Херцеговца, који је годинама живео у херцеговачким гудурама и учествовао у свима побунама против аустријске управе у Босни и Херцеговини.
Аустрија се спрема. Згода јој је сад или икад. Русија, привремена јој савезница и природна протекторка свих Славена, запачата је вештом клопком Шарлмањевих наследника у рат са жућацима. Беч рачуна: Руси су спутани; Турска лањском комитском горилом упропашћена; Србија је неспремна; Црна Гора је добра за дефанзиву а за офанзиву није никад ни била; Грчка и Румунија су германска предстража, а Арнаути бунтовни измећари апостолског величанства. Поврх свију згода берлински му је мандат у шакама, а он му дава право да мири немирне. И за то под видом „увођења рефорама“ Ирија тако вешто и калдрмише форинтама змијасте путове кроз малисорско подгорје и дуж оног репа измождене турске хидре, грла ћесарске видре и копуле србијанско-црногорских близанаца — Пљеваљског и Новопазарског Санџака.
И не истичући суревњивост Италије — заинтересоване Арбанијом и Тиролом, чија се млађа генерација непријатељски понаша према скомбинованој цар-краљевини, а чија би се дипломација с аустријском можда, и могла нагодити око парчања наше коже, — па и не узимајући у обзир — ваљда, — и руско-француски непристанак па таки корак бечко-пештанске лихварке, — приказујемо ово:
Аустрија држи окупиране Босну и Херцеговину већ 26 година. Да је она неспособна да срећи народе, доказ нам је њено морално, економско и политичко упропашћење тих српских покрајина. Како Босанци и Херцеговци оличавају витештво и издржљивост, то је и природно, да они и мрзе јуначки намет насилника и гледају да му у датој прилици врате немило за недраго. 1882. година и борба православних и мухамеданских првака за богомољско-школску автономију то посведочава. И то је баш оно од чега Аустрија стреца. Додајмо ту антагонизам општеславенскога, елемента са пангерманским и маџарским у Аустро-Угарској, имамо повода, мислити, да она ни у случају јапанског успеха, који „острвски џин“ — Енглеска и Тројни Савез тако жудно ишчекује, не сме јурнути кроз Лимски теснац.
Говори се, да Аустрија није луда — да не употреби ову згоду за окупацију Старе Србије, Маћедоније и Арбаније, — чак и то, да би је сам султан у страху од Руса — евентуалних победника Истока — могао повући; да му с илирских позиција чува Босфор од Белог Цара. Не! Од свих тих претпоставака једино је могућа — анексија Босне и Херцеговине, а то је баш оно што је за српску ствар најгоре. Јер Источно се Питање сад решава далеко на сунчеву прагу; и у најбољем случају тешко да ће Русија што добити — највише да анексира Манџурију, а то ће и Енглеска учинити с Мисиром, Немачка ће гледати да отвори пијаце по Месопотанији, Италија по приморској Арбанији, а Аустрија да анексира Херцег-Босну ни бар прокрчи друм за Солун.
А то је то, од чега Србија и Црна Гора не могу живети ни умрети.
У оба ова случаја — било да се Аустрија задовољи анексијом Херцег-Босне, било да крене преко Митровице — устанак је народни у Босни и Херцеговини неминован.
Пошто није било среће, да Србија и Црна Гора — уза султанов благослов или без овога — освану триумфаторски једно јутро на Лиму, и тим спрече све умишљаје тевтонског Тонара, и прихвате се позиција за успешно остварење заветних нам идеала, — то је у претпостављеним случајевима а против истих најрадикалније средство — босанско-херцеговачки устанак.
Срби у Босни и Херцеговини све три вере — и православни, као свесни носиоци заветне српске мисли, мухамеданци — као фанатички осветници за угрожени им понос, католици — као до коже и костију експлоатисани робови, — могу бити и биће у одсудном часу згрупирани под једним барјаком.
Држимо, да није нужно наговештавати да је у таквој прилици дужност и у интересу српског Пијемонта — Србије и српске Шпарте — Црне Горе и морално и материјално потпомоћи своју браћу и бити им челичним ослонцем. Наглашавамо, да је лепша славна — „Косовска“ — погибија но гњило пропустити једну покварену назови-културтрегерку (која сад тако нервозно мобилизира војску, и околишно побеђује маџарску опструкцију те добија индемнитет), да нас блокира одсвуд, браћу нам попршти, а нама крв на памуку посиса.
Кад једној пегавој језутској Аустрији неправедни циљ оправдава подла средства, што да пробуђену Србадију праведни циљ не загреје да се лати поштених срестава? Кад може једна Аустрија стварати неприлике у срцу слободне Краљевине Србије и од ње захтевати пут кроз Моравску долину за Маћедонију, што да не може Србија и Црна Гора, и што да нема права — да својим прегалаштвом и самопожртвовањем крунише наде милијуна својих саплеменика, који на Авалу и Ловћен гледају као на исток сунца своје слободе?!…
На патриотизму и разборитости краљевске и кнежевске владе лежи одговорност за будућност Јужних Славена; а на одушевљењу и поштењу српског народа — готовост за остварење српских идеала.
Како ко, Босанци и Херцеговци ће се умети одужити својој заветној мисли; а жиг проклетства нека почива на челу онога небригеша, који је позван да их не пусти да пропану!
Та и сами Османлија вели: „На сабљи смо царство добили, без сабље га не пуштамо!“
Срби! пет стотина година освете гледају нас данас са светих гробова кнеза Лазара, „Хебског Сужња,“ Баја Пивљанина, Светог Петра, Вожда Кара-Ђорђа, војвода̂ Шупљикца и Вукаловића, и других бесмртних великана наших, који падоше у борби „за крст часни и слободу златну“ „с мора до Дунава“. Па се постарајмо: да имамо „су чим изаћ’ пред Милоша и остале српске витезове!
Боље гробом но срамотним робом!…