Даљи прилози за познавање скривених жеља људскога срца
„Хладноме посматрачу“. — Чак кад човек и „хладно“ посматра, треба да се чува незгодних упоређења. Ма како философије да је збијено у вашим стиховима:
Осовина — судба среће,
А човек је точак мали,
Па га она бурно креће
Час по земљи час по вали…
Ипак противу тога протествујемо ми најодсудније. Јер ма како да је судба невидљиво биће, опет ни по коју цену не пристајемо, да будемо точак. Расудите, молим вас, и сами.
Међутим, ваш дистихон радо овде штампамо:
Младост, лепота пролазна је,
А разум, он ми увек остаје.
Јесте ли ви у то баш сасвим сигурни? Ако јесте, благо вама.
⁂
„Почетнику“, у Смедереву. — Ви сте дакле у недоумици, па сетно дохватате лиру, а са њених жица се чују „Одјеци ваших жеља“:
Ја сам мало ђаволче,
Што чисто не зна шта хоће,
Час бих хтео лепу девојану
Час бих хтео од бисера грану,
А час опет да је доста пара
Па би било мојој дики ћара.
На то вам можемо само довикнути: „Е, јесте чули, ђаволче, ви сте баш неки особењак!“
„Остављеној“, овде. — Вашем уцвиљеном срцу отргао се вапај:
Ах, невери се другој даде
А мене остави саму
У гњеву томе све песме моје
Љутито предадох плачу.
Да му се осветите, је л’ те? Па зашто нисте, болан, и ову предали, него се нама светите за туђу погрешку.
⁂
Лоли, Ниш. — Одмах се види, да сте приврженик новијег, реалистичког правца у поезији. То најбоље сведочи ова ваша „лирска“ песма:
Три девојке ох, ох, ох
Скувале ми добар кох,
А ја не знам шта да радим
Већ све трбух гладим.
Богме сте срећан човек!… Три девојке! Па још: ох, ох, ох! Него знате ли ви оно: где су многе бабице, ту — је рђав кох.
Али, што јесте, јесте, велики сте ви ђаво; то се одмах опазит. Једино вам не ваља — што много гладите трбух. Зато вам изгледају песме унеколико унеглађене. Добро би било, да се мало погладите и по бради.
Ама каква вас оно сете спопала у другим лепим стиховима вашим:
А ти кад кажеш, душице душ'
Без икаквог разлога свом драгом куш!
У мени се онда покрене све живо,
Па чисто не марим, да пијем ни пиво.
Којешта, молим вас! Зар ви онаква лола, што онако шеретски глади трбух, па да се подате овакој сентименталности!?… Срамота!… Отресите се, забога, те умилности. Та помислите само да вас чека кох. А осим тога није лепо ни да тако печалите своју невину драгану, претећи јој да не марите да пијете ни пиво. Имајте сажаљења са осетљивом нежном женском душом. Сетите се, да би од туге и ваја могло и у њој да се покрене све живо. И онда: пријатно вам пиво!
⁂
„Девојчици“, Енглезовац. — Занимљива су, и то врло, само ова два твоја стиха:
О ужасни часе!… Сунце ми таки зађе,
Кад моје невинашце, бледа смрт снађе…
Море, „девојчице“, враже мали, откуд ти то невинашце? — Уосталом, дешава се и то.
⁂
„Нам. Фил.“, у Београду. — Ваших „Десет заповести једног намрштеног философа“ ево хоћемо да наштампамо овде и то, као што желите, „без икаква прекрајања“. — Да сте намргођени, то се јасно види. А да ли сте баш и „вилозов“ нека пресуди благонаклони читатељ сам:
- Ко још добра чини дела — лупити га треба насред чела.
- Ко крсно име слави — ваља га по глави.
- Што ниси рад да ти други чини, чини ти другоме утолико више.
- Ласкај претпостављенима и гласај за кога ти они кажу, па да ти буде добро и овог и оног света.
- Ако имаш у кљуну парче меса, не буди онај луди гавран из читанке!
- Ко тебе каменом, ти њега пушком, и још га оптужи да диже буну.
- Ко те лупи једном по образу — разби му главу, или га тужи полицији — ако тамо имаш пријатеља.
- Ако ти когод потражи новац на зајам — не дај му, јер ти насигурно неће вратити.
- Ко ти потпише меницу — пусти га да плати.
- Пожели од друга својега све што се назвало његово, и уопште граби, где год се што уграбити може.
⁂
Момчилу Зорићу, Митровица. — Једна од послатих нам песама гласи:
Многе песме, дивне, лепе
Кроз главу ми пројурише
Чудним летом,
Па ми срце испунише
Са чаробним и шареним
Неким светом!
Ех, болан брајко, па зашто не записасте неку од њих?… Ове, које сте нам послали, не ваљају ништа.
⁂
„Песнику пролећа“, на Топчидерском брду. — Колико опрезности ваља да имају песници, кад певају баш и тако наивне ствари, као што је љубичица, доказује ваша песма која и носи такав натпис:
Шта ли оно, ах, мирише
На веселој пољани?
Реци мени, реци Боже,
Реци Бого вољани!
Из травице нешто вири
На сунчаном зраку,
Мирисат се не би могло
По ноћноме мраку.
Кад, дакле, и сами велите, да такве ствари није практично мирисати по мраку, а ви лепо отидите и помиришите „на сунчаном зраку“, само нам онда не морате рећи, шта је било?
⁂
„Старој јуначини“, Ћуприја. — Из ваше баладе „Краљевић Марко“, допустите да штампамо само свршетак:
Оста јунак, оста без калпака…
Ражљути се Марковићу Краље
Па му сјури мача до балчака
До балчака — а куда ћеш даље?
Па готово, право и кажете. А и куд би даље од балчака!