Књижевник
Јуче саранисмо још једнога човека из већ малога броја оних који су се у Београду родили, живели и одлично представљали стари српски Београд. Покојни Брзак био је леп представник некадашњих наших Београђана чији се редови тако проређују.
Рођен је у богатој и отменој старој београдској кући а школован у Београду. Брзак се вазда одликовао оним красним врлинама старијих Београђана; одликовао се отменошћу, љубазношћу, хумором и духовитошћу. Као таквога га толике генерације познају које су га стизале, друговале с њим и предавале га млађима, међу којима је покојни Драгомир вазда био сувремен, био увек прави вршњак њихов.
Круг познаника његових вазда је био велик и везе његове разгранате на све стране нашега Српства. А томе је потпомогло највише то што је покојни Брзак био не само дружеван и пријатан у разговору, него и духовит на перу. Био је књижевник и песник. Врло рано се јавио и прозом и поезијом својом која се радо примала у свима нашим часописима и радо читала међу нашом читалачком публиком и с ове и с оне стране Саве. Радови његови у старом „Јавору“ и песме патриотске у Владановој „Отаџбини“ и другим листовима прибавили су му с пуним правом име књижевника и песника. Песме његове „Синђелић“, „’Ајдук Вељко“, „Рајић“ декламује се широм српскога света вазда праћене бурним одобравањем. Приповетке и скице његове штампане су у мостарској „Малој библиотеци“ читају се са слашћу по оним нашим крајевима који гледају на Србију као на Пијемонт свој. Сем ових штампаних радова покојни Драгомир окушао је с успехом — јер је био и песник и музикалан — у превођењу оперета које се дају на нашој позорници као што је „Гејша“, „Лутка“, које су већ толико пута даване и гледане, и „Кармена“ која је сада пред позоришним одбором.
У њему је изгубила и књига српска, и друштво наше. Дружеван и гостољубив као што је само он био, није могао ни тренутка без друштва — а пријатног и веселог као што је он био, тражило је и радо примало свако друштво које је волело да чује пријатељску реч и оштроумну досетку чиме покојни Драгомир изобиловао и раскошан и расипљив био. Волео је живот и другове, умео да ужива у друштву и пријатним учинити и себи и другима овај пак иначе пун досаде, мржње и ситне пакости живот. Никога није мрзео, никоме завидео, никоме пакости није учинио иако је све то доживео толико пута.
Ето такав је био Драгомир као човек, друг и суграђанин.
Нека му је вечна памет и леп спомен међу нама, јер је то доиста заслужио.