Једном француском новинару, који се бавио неколико дана у Бечу тражећи ту од разних политичких личности обавештења о приликама на Балкану, саопштио је гроф Голуховски, код кога је такође био, врло важне ствари, које морају заинтересовати све балканске народе, а па првом месту нас Србе. Он му је казао најпре све оно што годинама већ слушамо из свију званичних извора бечких: да је стање на Балкану врло замршено, али ипак не толико, колико се обично мисли; да је руско-аустријски споразум чвршћи но икада и да у њему лежи највећа гарантија за одржање мира; да ће се заједничком акцијом великих сила реформе у Маћедонији сигурно моћи изнести и т. д. и т. д. Али је гроф Голуховски, после свега тога што нам је и од пре већ било познато као официелно мишљење аустријске дипломације, казао још нешто: да ће аустријска влада, опет у споразуму с руском, ако Турска не хтедне или не могадне увести прописане јој реформе, предузети насилне мере и натерати је да реформе уведе.
Гроф Голуховски на жалост није казао какве би те насилне мере биле, које он мисли да предузима. Очевидно је, да оне могу бити врло различите. Једна маринска демонстрација у турским важнијим пристаништима била би на пример врло енергична мера, која би на Турке направила трајан ефект, али је више но сигурно, да аустријска влада на то и не помишља. Њој би се много пише допало, да ту пресију на Турску изврши на суву и извесно би већ то давно и учинила, кад би била сигурна, да ће јој све остале силе дати свој пристанак на то.
У томе у осталом и лежи чвор целог питања. Откако је започео руско-јапански рат питање о реформама у Маћедонији постепено све се више отима из руку руско-аустријских, које су, као најзаинтерсованије, првобитно једине имале да га решавају, па се преноси на ове велике силе. Нарочито су Енглеска и Италија енергичне у томе. Са нашег, чисто српског гледишта и боље је, што је тако дошло. Покрај најбоље воље, да продужи започети рад, Русија ипак то не може за сада, или бар не може у оноликој мери колико би ипак чинила, да није заплетена у рат. Аустрија би на тај начин, кад се друге силе не би мешале, остала тако рећи једини господар ситуације на Балкану, а то је оно, чега се ми највише треба да плашимо.
Нико још не зна каквих све тачака има у руско-аустријском споразуму. Је ли Русија, за сваку евентуалност, само да би обезбедила, неутралност Аустрије, учинила па нашу штету какве уступке Аустрији у Марцштегу или не, то се за данас не може да каже. Али она завијена изјава грофа Голуховског, која можда није ништа друго, до гола претња, ипак треба да нам је стално пред очима. Баш и да је неоснована претња, изречена онако у ветар, она ипак представља опасност по нас.