У „Самоуправи“ је јуче штампан један полузваничан коминике, у којем се све комбинације о постављању новог првог ађутанта оглашују као нетачне, а сви гласови да у том питању постоје неке тешкоће сузбијају као неистинити. Све што је о томе у српским листовима писано, по речима „Самоуправиним“, потиче једино из жеље, да се унесе забуна у јавно мнење; надлежни фактори решиће то питање онако како то најбоље одговара интересима и достојанству земље.
Лепо. Хајде да верујемо „Самоуправи“ или боље рећи влади, која кроз њу говори. Али онда цео други део тог полузваничног саопштења требао је да отпадне, онај други део, којим се, остављајући српске листове на страну, „Самоуправа“ обраћа на друге факторе, о којима бар она није требала у тој прилици да говори. Ево шта ту стоји:
„Они који су заборављали и заборављају на своје дужности и војне и грађанске добиће своју заслужену казну. Влада, руковођена вишим и истинским интересима престола отаџбине, знаће и умеће дати земљи оно, што јој треба и од ње отклонити и енергично сузбити оно што јој смета и што јој штети.
„Самоуправа“ и нехотице овим речима потпуно признаје, да тешкоће, које је у реченици пре тога демантовала, одиста постоје. Чим има људи који поводом овог питања заборављају своје „и војне и грађанске дужности“, онда је јасно као дан, да не иде све онако, како би требало да иде. Чим тим људима мора да се прети казнама, онда је очевидно, да они раде у наточ оним интересима престола и отаџбине, које влада мора да чува. И кад је све тако, онда сви ми, који смо далеко и од владе и од тих других фактора, имамо права да питамо зашто се с решењем тог питања толико оклева.
Наравно, да нећемо добити одговора. То ми добро знамо, јер смо на таква врдања и увијања давно навикли. Питање о промени првог ађутанта Краљевог већ два месеца постоји. И у српским и у страним листовима било је о томе стотине комбинација; било их је и вероватних и невероватних, као што то увек бива, кад је јавно мнење остављено само себи, кад му се са надлежног места не даје никаква директива, кад је приморано да бележи оно што се о томе на улици говори, те вечито лута по мраку.
Што је тако дошло, кривица је на првом месту до саме владе. Што већ мора да се уради, брзо треба да се уради, то је стара истина. Влада није тако радила, него је у неодлучности својој учинила, да се једно питање, које се пре два месеца без великих тешкоћа могло да реши, сада само још више заплело. Прављењем разних комбинација, чак и на полузваничним местима, истицањем час овог час оног кандидата постигло се само то, да ће, кад се потање ипак једном буде решило, бити ваздан незадовољних људи, увређених у својој осетљивости, који никада можда не би ни помислили, да претендују на то место, да је питање у први мах решено и да нису и они као кандидати истицани.
И онда још нешто. Влада је такође погрешила, што је допустила, да се то питање, које је у самој ствари врло просто, све до јуче завија у неку тајанствену копрену. Она је могла, кад већ није била кадра да га одмах реши, у своме листу или у Скупштини да бар онолико изнесе на јавност, колико се без штете по земљу могао да учини.
Из истих тих разлога свако даље одлагање биће штетно, као што је штетно и свако онако саопштење, какво нам је „Самоуправа“ јуче донела. Ко хоће да удари, тај не треба да прети, рекао је Бизмарк, који се у ударању добро разумевао. Свака претња знак је само слабости.
Питање о новом ађутанту у интересу земље мора што пре да се реши. Зашто се онда оклева? Зар у овој земљи, зар у нашој војсци нема ни једног официра, који би био и поштен човек и савестан војник и који би то место могао да заузме без икакве опозиције ма с које стране?