Дан: 15. март 1904.

Господине Уредниче,

У 12 и 13 броју „Слободне речи“ изашла су два моја чланка у којим сам осудио онакав напад какав је извршен у Гранд Хотелу, на г. Јакшића новинара.

У 14 броју истога листа изашло је писмо „једног официра овлашћеног од својих другова“ после чијег изласка, мени није могуће бити и даље чланом те редакције. Зато вас молим за гостопримство.

Ја се не бих освртао на то писмо без потписа, да није од општијег значаја, и да не служи као повод да се расветле неки појмови, који су код нас сасвим нејасни. Већ сама његова изјава: да је то писмо једнодушан израз целог официрског кора, чиста је иронија на садање стање „једнодушности“ у официрском кору.

У писму има две тачке, управо две мисли које му дају нарочито обележје, неке аномалности.

По мишљењу господина, у Србији постоје два друштвена реда: један у мундиру, који човека штити од сваке критике и даје му права, да се диже изнад закона, да се не осврће на њих, и да се са онима из оног другог реда, који се усуде да прокритикује који њихов неуместан поступак „страховито разрачунава“, и други ред који има да се покорава законима и захтевима те господе.

Куда ће то одвести, јасно ће бити тек ако се покуша да се изведе. „Страховитих разрачунавања“ може бити у свакој земљи а не само у Србији, то је ствар слободне воље, али тек после сваког „страховитог разрачунавања“ долази једно — праведно разрачунавање. То ни у Србији нека нико не мисли да ће избећи.

Друго нашта се господин спотакао, то је „част мундира“. Нама је позната та фраза, у прошлим временима слушали смо је често. Дошла нам је са запада. Рођена, је тамо где су владала вековима два разна појма, о части, појам племства коме је припадао официрски кор и појам масе.

У Србији је један једини појам о части, појам поштених људи, без обзира шта покрива његова плећа капут, мундир, или гуњ. Доказ су они сукнени гуњеви којима су били огрнути они чија часност и понос служи нам и сада као узор. Ми имамо аката у нашем државном и друштвеном животу, који се никако не би могли сложити са традицијама мундира у другом свету, али то није сметало ништа да их земља поздрави необично топло и симпатично, јер су учиниоци његови руководили једним узвишенијим и ширим принципом, принципом поштених људи, и добрих Срба.

Зато ко хоће да га у овој земљи разумемо, ко хоће да тражи задовољење себи, нека се не позива на част капута или мундира, већ часна човека. И последњи наш сељак зна којим је она актима угрожена, и у тим случајевима одобриће лично прибављање сатисфакције, цела земља.

Ово сам сматрао за потребно да изјавим писцу, поменутог писма, које има ту добру страну, да је успело да дође до „једнодушности у официрском кору“.

Преко свега онога што носи узан полемички карактер, прећи ћу:

Вама Господине Уредниче благодарим на љубазности.

С поштовањем

— Љубомир Бојовић. Сврш. Правник, новинар

Г. Св. М. Јакшић, уредник „Штампе“ молио нас је да донесемо писмо, које је он упутио Министру Војном.

---

Београд, 14. марта 1904. г.

Господине Министре,

Аутентично сам дознао, да је извесна група официра целога јучерашњег дана спремала да изврши напад на мене, и да је то познато и полицијској власти.

Јуче у подне та иста група официра саветовала се прво на Калимегдану а затим се распоредила од штампарије мога листа па кроз улицу Васину и Кнез Михаилову, и наоружани чекали су да ме нападну.

У касарни телесне гарде још јуче изјутра иста група официра држала је скуп, на коме је решавала о начину на који ме треба напасти. На то саветовање били су позвати и неки официри из других пукова.

Поврх тога, четири војника из пешадије поставили су се синоћ пред уредништво мога листа и ту су се бавили све дотле докле еспедитор мога листа није закључао уредништво и отишао.

У мој стан долазио је јуче један поднаредник са једним редовом, и питали су слугу у кући, да ли сам ја код куће. Ни поднаредник, ни редов нису на својим еполетама имали бројеве свога пука!

Све те, а и друге околности, приморавају ме да се обратим Вама, као војној врховној власти, и да Вас известим: да се спрема мучки и најбруталнији напад против моје слободе и мога живота.

Ја сам, на тај начин, стављен ван закона и у положај нужне самоодбране, јер, као што сам поуздано извештен, они исти, који су спремили и извршили онај напад на мене у Гранд Хотелу, нису тим нападом задовољни, већ сад поново налазе увреде у чланку, у коме сам ја говорио о томе догађају.

Додаћу, међутим, да су ти исти официри нашли за потребно и за дозвољено да забораве све оне тешко увредљиве псовке, којима су, на нечувен начин међу људима од образовања, обасули оне вечери у Гранд Хотелу не само мене, већ и моје родитеље!

Сувише је напомињати, да моје уверење деле и сви трезвени грађани у Београду: да Ви, Господине Министре, у првом реду носите одговорност за све ово што се јавно против мојег живота намерава и предузима, и да првенствено у Вашој власти стоји, да се предузета безакоња према мени одмах обуставе, и да Ви моју личну сигурност зајемчите.

Ја сам, овим врстама, употребио своје право и одговорио својој дужности.

С најодлучнијим поштовањем

— Св. М. Јакшић. Власник „Штампе“