Господине Уредниче,
У 12 и 13 броју „Слободне речи“ изашла су два моја чланка у којим сам осудио онакав напад какав је извршен у Гранд Хотелу, на г. Јакшића новинара.
У 14 броју истога листа изашло је писмо „једног официра овлашћеног од својих другова“ после чијег изласка, мени није могуће бити и даље чланом те редакције. Зато вас молим за гостопримство.
Ја се не бих освртао на то писмо без потписа, да није од општијег значаја, и да не служи као повод да се расветле неки појмови, који су код нас сасвим нејасни. Већ сама његова изјава: да је то писмо једнодушан израз целог официрског кора, чиста је иронија на садање стање „једнодушности“ у официрском кору.
У писму има две тачке, управо две мисли које му дају нарочито обележје, неке аномалности.
По мишљењу господина, у Србији постоје два друштвена реда: један у мундиру, који човека штити од сваке критике и даје му права, да се диже изнад закона, да се не осврће на њих, и да се са онима из оног другог реда, који се усуде да прокритикује који њихов неуместан поступак „страховито разрачунава“, и други ред који има да се покорава законима и захтевима те господе.
Куда ће то одвести, јасно ће бити тек ако се покуша да се изведе. „Страховитих разрачунавања“ може бити у свакој земљи а не само у Србији, то је ствар слободне воље, али тек после сваког „страховитог разрачунавања“ долази једно — праведно разрачунавање. То ни у Србији нека нико не мисли да ће избећи.
Друго нашта се господин спотакао, то је „част мундира“. Нама је позната та фраза, у прошлим временима слушали смо је често. Дошла нам је са запада. Рођена, је тамо где су владала вековима два разна појма, о части, појам племства коме је припадао официрски кор и појам масе.
У Србији је један једини појам о части, појам поштених људи, без обзира шта покрива његова плећа капут, мундир, или гуњ. Доказ су они сукнени гуњеви којима су били огрнути они чија часност и понос служи нам и сада као узор. Ми имамо аката у нашем државном и друштвеном животу, који се никако не би могли сложити са традицијама мундира у другом свету, али то није сметало ништа да их земља поздрави необично топло и симпатично, јер су учиниоци његови руководили једним узвишенијим и ширим принципом, принципом поштених људи, и добрих Срба.
Зато ко хоће да га у овој земљи разумемо, ко хоће да тражи задовољење себи, нека се не позива на част капута или мундира, већ часна човека. И последњи наш сељак зна којим је она актима угрожена, и у тим случајевима одобриће лично прибављање сатисфакције, цела земља.
Ово сам сматрао за потребно да изјавим писцу, поменутог писма, које има ту добру страну, да је успело да дође до „једнодушности у официрском кору“.
Преко свега онога што носи узан полемички карактер, прећи ћу:
Вама Господине Уредниче благодарим на љубазности.
С поштовањем
— Љубомир Бојовић. Сврш. Правник, новинар